Skica Smrti
Raša Todosijević
8 Mart 2011, Beograd –koregirano 24.04.2011.
Džordž, stari dobri Džordž, već malkice senilni dasa, sedi zavaljen u glomaznoj i prilično izlizanoj kožnoj fotelji pepeljasto braon boje. Fotelja je u uglu sobe. Neko je rekao, a to je pomenuto pre dva-tri dana, da ta fotelja neće nikom da smeta ako ostane tu gde jeste - podalje od vrata i kamina. Sedokosi Džordž, čovek sa nadimkom Zalizani Džordž, odaje utisak bezvoljnog starkelje koji je do maločas jecao. Napolju je prijatno letnje veče. Miriše hmelj; iz obližnjeg parka dopiru i potom na prečac zamiru dečiji glasovi. Sobu - zapravo sobetinu kojom tik uz visoku tavanicu bezglasno vitlaju nevidljive aveti - lagano osvaja tišina i turobni sumrak. Džordž mudruje u polutami i više ne razaznaje detalje na fotografijama pokojne Keit.
* * *
Džordž gleda u televizijski ekran. Na ekranu se prikazuju snimci ubistva Martina Lutera Kinga. Sve što se prikazuje snimljeno je 1968 godine u Memfisu. Memfis je grad u državi Tenesi. Martin je sa svojim prijateljima. Oni stoje na uskoj terasi nekog jeftinog motela. Terasa ima jednostavnu metalnu ogradu. Onda, gle, neka nevidljiva sila gurnu Martina unazad i on pada na grudi jednog od njegovih drugara; ovaj ga instinktivno ščepa oko pasa i zatim ga pažljivo spušta na pod terase. Martin je ranjen i verovatno umire. Tamna mrlja krvi se širi terasom. Samo bi rogati vrag znao odakle se to ubitačno tane zalaufalo? Kasnije će se na sva zvona razglasiti da je izvesni Džejms Erl Rej pucao odozgo, tako, sa desne strane, sa ravnog krova, ali bi to mogla biti varka. Drugi pak tvrde da je Džems pucao iz kupatila one ružne i zapuštene zgrade koja čami svoje dane baš naspram terasa u motelskom dvorištu. Uzgred budi rečeno, treći veruju da je baš taj Džejms, u to vreme zatvorski begunac za kojim je bila raspisana policijska poternica teška 50 dolara, izvršilac ubistva. Džejms je zbog oružane pljačke banke osudjen na 20 godina robije i zato onih 50 obećanih zelembaća na poternici zvuče vrlo impresivno. Oni su ubedjeni da je ubistvo Doktora Martina Lutera Kinga ishod zbira zavera pažljivo smišljenih u kurvinjskim kuhinjama tajnih političkih kružoka. Istina je da je Martin mrtav a priče o zaverama možda i nisu tek dokona nagvaždanja. Scenario je jednostavan: Džejms beži iz zatvora kao da izlazi iz obližnje samousluge. Dobri momcu ga hvataju i zatim mu obećavaju kule i gradove ako ubije Martina Lutera Kinga. Oni će njemu pružiti skupu i komplikovanu logistiku a on njima oko i okidač. Gledajući iz perspektive Džejmsovog životnog škripca, a tu će se mnogi složiti, biva svrsishodnije da on ucmeka gospodina Kinga nego da dobri momci ubiju njega.
* * *
Iz malešne kristalne čašice Džordž srče skerletnu višnjevaču ali mu se čini da je ove godine višnjevača ispala nekako preslatka a možda i malčice slabija od prošlogodišnje. Džon mu je još pre mnogo godina lično doneo flašu dudovog vina ali on nije imao srca da je otvori. To je bilo odmah posle Memfisa. Da: Džon je zakovrnuo 1972. godine u Vašingtonu.
Martin umire na terasi. Šta je sa Džejmsom? Džejms napušta mesto sa koga je pucao i kreće na dug put koji će ga odvestio preko Kanade i Atlanskog okeana ravno do Britanskih ostrva. Na Džejmsovoj pušci - Remington 760 GameMaster - su otisci njegovih prstiju. Na malom radio aparatu koji je policija, navodno našla pored puške, izgravirani su podaci njegovog zatvorskog identiteta. Sve je jasno da jasnije ne može biti. Ovde nipošto ne treba zaboraviti dvogled koji je takodje nadjen u Rejovoj zasedi; a šta tek reći o kanadskom pasošu, o novcu za putovanje u Englesku ili o onom Raulovom belom Ford Mustangu. Tako jedan zatvorski begunac, Džejms Erl Rej, razbojnik i beznačajno ulično smeće, preko noći postaje nepogrešiv snajperist i čovek sa lažnim pasošima u džepu.
среда, 23. новембар 2011.
rasa
Labud i Gavran
Raša Todosijević, 04.11.2011, Beograd
Ono što je novo, ono što je naša nauka spoznala u poslednjih dvadesetak godina, jeste saznanje da će širenju vaseljene jednom ipak doći kraj. Iznemogli kosmos će prestati da se širi; skljokaće se starina sam od sebe. Tu se zato javlja Teorija Konačnog Preokreta, Teorija o Kraju Širenja ili Teorija o Centripetalnom Sažimanju i potom nestanku vaseljene. Biće to vreme nestanka svih vaseljena. Sve će se vaseljene svesti na zastrašujući i našem slabašnom umu nepojmljivi singularitet veličine Kinder Jajeta. To će se dogoditi za 820 9000 milijardi godina. Pošto ne postoji nešto kao Središte Univerzuma prirodno je da će doći do stvaranja nekoliko medjusobno udaljenih ili titanskih kvazi-singulariteta, zahuktalih crnih rupa, koje će na koncu, a sve istog časa, biti spremne za nove primordijalne napetosti a potom za nove serije prasaka i za nov i veličanstveni ciklus širenja materije po onom prethodno doslovno ispražnjenom prostoru ili ne-prostoru i ne-vremenu u kome smo mi nekad davno, veoma davno, lepo živeli; kako ko, dabome!
* * *
Pab u koji sam se tog jutra uputio zove se “The Raven”.
– a ne znam tačno kako da opišem razliku izmedju ovog “danas”, baš dok pišem ove redove ili dok opisujem ono šta mi se jednog jutra dogodilo, i onog čitaočevog “danas”, meni možda nedostupnog ”sutra”, kad on bude otvorio neku ofucanu knjigu i započne sricati ove moje starinski pisane redove –
Nekih stotinak godina ranije, taj se londonski brlog kraj glibne i smrdljive džade Bayswater, zvaše “The Swan”. “Nešto pre toga”, nekih desetak godina pre toga “The Swan”, neki ljudi tvrdiše, ne baš zasigurno, i ne baš pouzdano, da mu prvobitno ime beše “The Swan's Nest”. Nikako mi neće biti jasno kako je došlo do toga da se labud s vremenom pretvorio u gavrana; zašto je belo postalo crno i kako je patka postala – za čudo božije – crna ptica, crna pevačica.
* * *
Nije bilo teško naslutiti da će akademske cepidlake poćeti da svaljuju svoje šašave prigovore na naslov priče ili, tačnije, na redosled ptica u tom naslovu. Ja sam imao u vidu uobičajeni sled: Eros a potom Tanatos.
Raša Todosijević, 04.11.2011, Beograd
Ono što je novo, ono što je naša nauka spoznala u poslednjih dvadesetak godina, jeste saznanje da će širenju vaseljene jednom ipak doći kraj. Iznemogli kosmos će prestati da se širi; skljokaće se starina sam od sebe. Tu se zato javlja Teorija Konačnog Preokreta, Teorija o Kraju Širenja ili Teorija o Centripetalnom Sažimanju i potom nestanku vaseljene. Biće to vreme nestanka svih vaseljena. Sve će se vaseljene svesti na zastrašujući i našem slabašnom umu nepojmljivi singularitet veličine Kinder Jajeta. To će se dogoditi za 820 9000 milijardi godina. Pošto ne postoji nešto kao Središte Univerzuma prirodno je da će doći do stvaranja nekoliko medjusobno udaljenih ili titanskih kvazi-singulariteta, zahuktalih crnih rupa, koje će na koncu, a sve istog časa, biti spremne za nove primordijalne napetosti a potom za nove serije prasaka i za nov i veličanstveni ciklus širenja materije po onom prethodno doslovno ispražnjenom prostoru ili ne-prostoru i ne-vremenu u kome smo mi nekad davno, veoma davno, lepo živeli; kako ko, dabome!
* * *
Pab u koji sam se tog jutra uputio zove se “The Raven”.
– a ne znam tačno kako da opišem razliku izmedju ovog “danas”, baš dok pišem ove redove ili dok opisujem ono šta mi se jednog jutra dogodilo, i onog čitaočevog “danas”, meni možda nedostupnog ”sutra”, kad on bude otvorio neku ofucanu knjigu i započne sricati ove moje starinski pisane redove –
Nekih stotinak godina ranije, taj se londonski brlog kraj glibne i smrdljive džade Bayswater, zvaše “The Swan”. “Nešto pre toga”, nekih desetak godina pre toga “The Swan”, neki ljudi tvrdiše, ne baš zasigurno, i ne baš pouzdano, da mu prvobitno ime beše “The Swan's Nest”. Nikako mi neće biti jasno kako je došlo do toga da se labud s vremenom pretvorio u gavrana; zašto je belo postalo crno i kako je patka postala – za čudo božije – crna ptica, crna pevačica.
* * *
Nije bilo teško naslutiti da će akademske cepidlake poćeti da svaljuju svoje šašave prigovore na naslov priče ili, tačnije, na redosled ptica u tom naslovu. Ja sam imao u vidu uobičajeni sled: Eros a potom Tanatos.
rasa
Prvi deo priče
Raša Todosijević, 26 septembar 2011, Beograd
Prvi deo ove priče, zapravo njen manje važan deo, započinje jednog jesenjeg jutra u mestašcu od 120 porodičnih kuća; sve su one smeštene u uskoj i dubokoj dolini duž autoputa koji prati krivudav tok brze i hladne planinske reke. Verujući da im njeno indijansko ime neće doneti sreću meštani su vremeno tu plahu i opasnu reku prozvali Divlji Potok. Država se zove Montana, a mestu o kome je reč najbolje bi bilo nadenuti ime Djavolja Bestragija; godina je 1999.
Prema zvaničnim papirima naselje je osnovano 1889 godine. Te je godine izvesni Džonatan Stanton kraj Zelene Stene doveo čopor neprosejanih nikogovića. Uz tu raspojasanu gomilu bez prebijene pare i alata Stanton je doveo nekoliko stručnjaka, nekoliko stasitih drvoseča i nekoliko nemilosrdnih predradnika. Zadatak je bio da se na ravnom uzvišenju, baš iznad spruda, sagradi pilana, zatim put u brda i most; sa druge strane reke valjalo je podići dobre radničke barake i magacine za alat, odeću i gomile svakojakih namirnica za vremena kada snežni nanosi zatvore put ka većim naseljima. Od tih pionirskih dana je prošlo više od sto godina a Djavolja Bestragija – nadam se da se niko ne ljuti što ja i dalje koristim to šašavo ime – jedva da je za dve stotine duša uvećala broj svojih žitelja. Da ne beše Stentona, bar tako misle podanici Bestragije, niko od njih ne bi postojao a ovde bi i dalje zavijali vukovi, kotile bi se mečke i medvedi i niko ne bi imao razlog da za časak zastane i da zadivljen osmotri veličanstvenu pustoš njihove doline. U II Svetski rat je otišlo 7 njihovih regruta i, bogu hvala, sva sedmorica su se kućama vratili živi i zdravi. Došli su u uniformama i sa ordenjem da bi neku nedelju kasnije sva sedmorica, verovatno po ranije utanačenom dogovoru, otišla u Helenu a potom u Njujork. Eto, tako to biva kad mladjariju pustiš da se smuca svetom. Njihov odlazak je ozbiljno poremetio krhku ravnotežu izmedju muškog i ženskog sveta i sumnja se da će ta ratna šteta ikad biti nadoknadjena.
U samom centru mesta, ako se ta čistina tako može nazvati, pored zgodnog parkinga, nalazi se Barnijev bar “Zlatni Jelen”. Onog dana kada su Barni i Tvaila skupili dovoljno novca i napokon otvorili svoj bar naziv “Zlatni Jelen” beše Tvailina epohalna umotvorina. Još dok je bila devojčica Tvaili je neki rodjak za rodjendan poklonio debelu knjigu punu škotskih legendi. Jedna od tih legendi pominje dogodovštine sa zlatnim jelenom. Brdjani bi njegova zlatna govanca rado trampili za oružje i ostale potrepštine da bi iz svojih zaseda mogli da tamane pohlepne Engleze ali i lopuže susednih klanova koje su brzim barkama dolazile do njihovih obala i tu otimali šta god im se svidi. Medjutim, taj je jelen kenjao uvek na istom skrovitom mestu. Za njegovu tajanstvenu pećinu punu zlatnih govana znale su samo mlade i pobožne device iz Flečerzovog klana, zapravo samo mlade i pobožne device iz doline Orki za koje se pouzdano znalo da nisu u srodstvu sa onim hvalisavim budalama iz Makgregorovog klana.
Kada bi se neki putnik ili lovac, svrativši u Barnijev bar, raspitivao o zlatnom jelenu, misleći da je u pitanju posebna vrsti jelena koja obitava na okolnim planinama Tvaila bi mu potanko ispričala tu prekrasnu legendu iz teških dana škotske prošlosti. Sve bi išlo kako valja, sve tako dok se Tvailino pripovedanje ne bi primaklo onim mladim pobožnim devicama koje bi dokone zamlate bez trunke stida povezale sa njenom sestrom Agnes Armstrong, osvedočenom matorom pobožnom devicom, usedelicom prvog reda, koja se zavetovaše na celibat jer je, kako sama reče, odavno verena za Isusa Hrista.
Tik uz gostionicu je Lizina prodavnica svega i svačega. Liza je duša mesta, središte sveta, univerzum dolazećih novotarija. Kod Lize se mogu nabaviti lekovi, šminka, ekseri, šeširi, šivaće mašine, pivo, tekstil, kompjuteri, krompir, košulje, lovački pribor, puške, municija, elektro-materijal, jastuci, raznovrsni alati, alkohol za šljoku, boje, baterije, keks, smrznuto povrće, banane, breskve u gustom sirupu i koješta drugo. Naokolo su planine, nepregledni četinari i tišina. Nije zgoreg potsetiti da su u Djavoljoj Bestragija svi ili gotovo svi u bližem ili daljem srodstvu. Nekada davno to uopšte nije bilo tako; istine radi, čak i danas, pored dobrog puta, televizije, mobilnih telefona, kompjutera i močnih džipova, teško da bi koja ambicioznija cura poželela da u toj pustari svije svoje porodično gnezdašce. Ljudi nisu loši, daleko od toga, ali tu gde se svi znaju poimence, što se kaže: od krštenja do nadgrobnog kamena, i gde je svako svakome neka svojta, stvari ne zvuče previše idilično.
Sem modernizovane pilane i novog betonskog mosta sagradjenog na istom mestu gde i stari drveni prelaz, od prvobitnog naselja nema ni traga. Majkl Grif, poslednji žilavi pionir iz Stentonove gomile, njegova desna ruka, otišao je u većna lovišta 12 oktobra 1935 godine, baš kada je Helenu pogodio onaj gadan zemljotres. I pored pisanog traga o tihoj smrti i dostojanstvenoj sahrani tog istinskog metuzalema, gde se tačno navode imenom i prezimenom deset prisutnih osoba, niko danas u Bestragiji ne pamti da je ovde živela porodica Grif. Vreme čini svoje.
Dakle, tog vedrog jesenjeg jutra - a beše 3 septembar 1999 godine – Barnijeva Tvaila je sišla u prizemlje da otvori krčmu. Ona uvek ustane pre svog muža. Biće da je od tada prošlo pola sata kad se na parkingu zaustaviše neka kola, jedan srebrni Kadilak. Niko ovde ne vozi srebrni kadilak iz 1996. Alanov najstariji sin Džeri ima crni i besni kadilak iz 1991. i to je sve. Tvaili se učinilo, bar po dobro skrojenom odelu i papreno skupim cipelama, da bi dasa koji je upravo ulazio mogao biti neko od onih viših državnih službenika koji ponekad navrate da popiju kafu, da nešto prezalogaje i protegnu noge na putu ka severu. Dok se on dvoumio gde bi da spusti svoje cenjeno činovničko dupe eto i sanjivog Barnija.
- Barni - reče Tvaila oštrim glasom kao da budi dremljivog muža – gospodin oće kafu i nešto bi da baci u kljun. Spremi kafu i vidi šta želi.
Dok Barni prilazi Tvailinoj verziji višeg državnog službenika, u donjem delu Bestragije, a to je tek milju i štogod nizvodno od “Zlatnog Jelena”, lepa Lori u žurbi silazi niz dvorišno stepenište i unezverenog pogleda kreće širokom stazom kraj autoputa pravo ka Barnijevom svratištu. Sem tankog plavog džempera i lagane letnje haljine Lori na sebi nema ništa toplije. Ona sa sobom ne nosi tašnu jer je ženska eklezija ustanovila pravilo da se po Bestragiji ne nose tašne. U ovom šupku, gde se s kraj na kraj naselja može stići za dvadesetak minuta i gde se svi znaju, tašna nije nešto što bi gospodjama bilo potrebno, niti ih taj modni detalj čini posebnim. Svi znaju šta Lori danas kuva za ručak, koliko viskija njen Adam može sebi da sruči u grlo i kako uči njihova ćerka zvana Mala Linda. Otac i ćerka su plavušani, pravi severnjaci, Nemci, Skandinavci ili možda Vikinzi a Lori je izrazita crnka krupnih crnih očiju i osrednjeg stasa; Lori ima mlečno belu put bez ijedne jedine mrlje i pride uporno nosi frizure ala Elizabet Teilor iz mladjih dana. Njena familija takodje beše deo Stantonove ergele, ali su svi malčice šunuti u glavu. Ona je zgodna ženska, veoma zgodna ženska, i Adam je zarad Lorine lepote lasno gutao njene naskroz blesave nastupe. Kad Lori zajebe stvar onda se o tome naklapa mesecima.
Došavši do gvozdene kapije Alanovog stovarišta, u kome po običaju nema nikog do 11 sati, Lori je odatle, upravo iz tog ugla, lepo mogla da osmotri blještavi parking, srebrni kadilak, velike prozore i belo pročelje Barnijevog lokala. Hipnotička snaga onoga što vidi ili, onoga što joj se jedne noći urezalo u mozak, dade joj nov elan i ona pohita ka “Zlatnom Jelenu”.
Lori lagano otvara vrata “Zlatnog Jelena”, za šankom sedi ukusno odeven stranac i onda, brzinom koja se može videti samo u filmovima naučne fantastike Lori, mimo svih poznatih zakona fizike, u nemerljivom deliću sekunde, prevaljuje dvadesetak stopa da bi se, vrag bi ga znao kako, namah stvorila pred tim nimalo zbunjenim čovekom.
- Gospode Bože – promuca naskroz raspamećena Lori – mogu ti popušiti dok trepneš.
Raša Todosijević, 26 septembar 2011, Beograd
Prvi deo ove priče, zapravo njen manje važan deo, započinje jednog jesenjeg jutra u mestašcu od 120 porodičnih kuća; sve su one smeštene u uskoj i dubokoj dolini duž autoputa koji prati krivudav tok brze i hladne planinske reke. Verujući da im njeno indijansko ime neće doneti sreću meštani su vremeno tu plahu i opasnu reku prozvali Divlji Potok. Država se zove Montana, a mestu o kome je reč najbolje bi bilo nadenuti ime Djavolja Bestragija; godina je 1999.
Prema zvaničnim papirima naselje je osnovano 1889 godine. Te je godine izvesni Džonatan Stanton kraj Zelene Stene doveo čopor neprosejanih nikogovića. Uz tu raspojasanu gomilu bez prebijene pare i alata Stanton je doveo nekoliko stručnjaka, nekoliko stasitih drvoseča i nekoliko nemilosrdnih predradnika. Zadatak je bio da se na ravnom uzvišenju, baš iznad spruda, sagradi pilana, zatim put u brda i most; sa druge strane reke valjalo je podići dobre radničke barake i magacine za alat, odeću i gomile svakojakih namirnica za vremena kada snežni nanosi zatvore put ka većim naseljima. Od tih pionirskih dana je prošlo više od sto godina a Djavolja Bestragija – nadam se da se niko ne ljuti što ja i dalje koristim to šašavo ime – jedva da je za dve stotine duša uvećala broj svojih žitelja. Da ne beše Stentona, bar tako misle podanici Bestragije, niko od njih ne bi postojao a ovde bi i dalje zavijali vukovi, kotile bi se mečke i medvedi i niko ne bi imao razlog da za časak zastane i da zadivljen osmotri veličanstvenu pustoš njihove doline. U II Svetski rat je otišlo 7 njihovih regruta i, bogu hvala, sva sedmorica su se kućama vratili živi i zdravi. Došli su u uniformama i sa ordenjem da bi neku nedelju kasnije sva sedmorica, verovatno po ranije utanačenom dogovoru, otišla u Helenu a potom u Njujork. Eto, tako to biva kad mladjariju pustiš da se smuca svetom. Njihov odlazak je ozbiljno poremetio krhku ravnotežu izmedju muškog i ženskog sveta i sumnja se da će ta ratna šteta ikad biti nadoknadjena.
U samom centru mesta, ako se ta čistina tako može nazvati, pored zgodnog parkinga, nalazi se Barnijev bar “Zlatni Jelen”. Onog dana kada su Barni i Tvaila skupili dovoljno novca i napokon otvorili svoj bar naziv “Zlatni Jelen” beše Tvailina epohalna umotvorina. Još dok je bila devojčica Tvaili je neki rodjak za rodjendan poklonio debelu knjigu punu škotskih legendi. Jedna od tih legendi pominje dogodovštine sa zlatnim jelenom. Brdjani bi njegova zlatna govanca rado trampili za oružje i ostale potrepštine da bi iz svojih zaseda mogli da tamane pohlepne Engleze ali i lopuže susednih klanova koje su brzim barkama dolazile do njihovih obala i tu otimali šta god im se svidi. Medjutim, taj je jelen kenjao uvek na istom skrovitom mestu. Za njegovu tajanstvenu pećinu punu zlatnih govana znale su samo mlade i pobožne device iz Flečerzovog klana, zapravo samo mlade i pobožne device iz doline Orki za koje se pouzdano znalo da nisu u srodstvu sa onim hvalisavim budalama iz Makgregorovog klana.
Kada bi se neki putnik ili lovac, svrativši u Barnijev bar, raspitivao o zlatnom jelenu, misleći da je u pitanju posebna vrsti jelena koja obitava na okolnim planinama Tvaila bi mu potanko ispričala tu prekrasnu legendu iz teških dana škotske prošlosti. Sve bi išlo kako valja, sve tako dok se Tvailino pripovedanje ne bi primaklo onim mladim pobožnim devicama koje bi dokone zamlate bez trunke stida povezale sa njenom sestrom Agnes Armstrong, osvedočenom matorom pobožnom devicom, usedelicom prvog reda, koja se zavetovaše na celibat jer je, kako sama reče, odavno verena za Isusa Hrista.
Tik uz gostionicu je Lizina prodavnica svega i svačega. Liza je duša mesta, središte sveta, univerzum dolazećih novotarija. Kod Lize se mogu nabaviti lekovi, šminka, ekseri, šeširi, šivaće mašine, pivo, tekstil, kompjuteri, krompir, košulje, lovački pribor, puške, municija, elektro-materijal, jastuci, raznovrsni alati, alkohol za šljoku, boje, baterije, keks, smrznuto povrće, banane, breskve u gustom sirupu i koješta drugo. Naokolo su planine, nepregledni četinari i tišina. Nije zgoreg potsetiti da su u Djavoljoj Bestragija svi ili gotovo svi u bližem ili daljem srodstvu. Nekada davno to uopšte nije bilo tako; istine radi, čak i danas, pored dobrog puta, televizije, mobilnih telefona, kompjutera i močnih džipova, teško da bi koja ambicioznija cura poželela da u toj pustari svije svoje porodično gnezdašce. Ljudi nisu loši, daleko od toga, ali tu gde se svi znaju poimence, što se kaže: od krštenja do nadgrobnog kamena, i gde je svako svakome neka svojta, stvari ne zvuče previše idilično.
Sem modernizovane pilane i novog betonskog mosta sagradjenog na istom mestu gde i stari drveni prelaz, od prvobitnog naselja nema ni traga. Majkl Grif, poslednji žilavi pionir iz Stentonove gomile, njegova desna ruka, otišao je u većna lovišta 12 oktobra 1935 godine, baš kada je Helenu pogodio onaj gadan zemljotres. I pored pisanog traga o tihoj smrti i dostojanstvenoj sahrani tog istinskog metuzalema, gde se tačno navode imenom i prezimenom deset prisutnih osoba, niko danas u Bestragiji ne pamti da je ovde živela porodica Grif. Vreme čini svoje.
Dakle, tog vedrog jesenjeg jutra - a beše 3 septembar 1999 godine – Barnijeva Tvaila je sišla u prizemlje da otvori krčmu. Ona uvek ustane pre svog muža. Biće da je od tada prošlo pola sata kad se na parkingu zaustaviše neka kola, jedan srebrni Kadilak. Niko ovde ne vozi srebrni kadilak iz 1996. Alanov najstariji sin Džeri ima crni i besni kadilak iz 1991. i to je sve. Tvaili se učinilo, bar po dobro skrojenom odelu i papreno skupim cipelama, da bi dasa koji je upravo ulazio mogao biti neko od onih viših državnih službenika koji ponekad navrate da popiju kafu, da nešto prezalogaje i protegnu noge na putu ka severu. Dok se on dvoumio gde bi da spusti svoje cenjeno činovničko dupe eto i sanjivog Barnija.
- Barni - reče Tvaila oštrim glasom kao da budi dremljivog muža – gospodin oće kafu i nešto bi da baci u kljun. Spremi kafu i vidi šta želi.
Dok Barni prilazi Tvailinoj verziji višeg državnog službenika, u donjem delu Bestragije, a to je tek milju i štogod nizvodno od “Zlatnog Jelena”, lepa Lori u žurbi silazi niz dvorišno stepenište i unezverenog pogleda kreće širokom stazom kraj autoputa pravo ka Barnijevom svratištu. Sem tankog plavog džempera i lagane letnje haljine Lori na sebi nema ništa toplije. Ona sa sobom ne nosi tašnu jer je ženska eklezija ustanovila pravilo da se po Bestragiji ne nose tašne. U ovom šupku, gde se s kraj na kraj naselja može stići za dvadesetak minuta i gde se svi znaju, tašna nije nešto što bi gospodjama bilo potrebno, niti ih taj modni detalj čini posebnim. Svi znaju šta Lori danas kuva za ručak, koliko viskija njen Adam može sebi da sruči u grlo i kako uči njihova ćerka zvana Mala Linda. Otac i ćerka su plavušani, pravi severnjaci, Nemci, Skandinavci ili možda Vikinzi a Lori je izrazita crnka krupnih crnih očiju i osrednjeg stasa; Lori ima mlečno belu put bez ijedne jedine mrlje i pride uporno nosi frizure ala Elizabet Teilor iz mladjih dana. Njena familija takodje beše deo Stantonove ergele, ali su svi malčice šunuti u glavu. Ona je zgodna ženska, veoma zgodna ženska, i Adam je zarad Lorine lepote lasno gutao njene naskroz blesave nastupe. Kad Lori zajebe stvar onda se o tome naklapa mesecima.
Došavši do gvozdene kapije Alanovog stovarišta, u kome po običaju nema nikog do 11 sati, Lori je odatle, upravo iz tog ugla, lepo mogla da osmotri blještavi parking, srebrni kadilak, velike prozore i belo pročelje Barnijevog lokala. Hipnotička snaga onoga što vidi ili, onoga što joj se jedne noći urezalo u mozak, dade joj nov elan i ona pohita ka “Zlatnom Jelenu”.
Lori lagano otvara vrata “Zlatnog Jelena”, za šankom sedi ukusno odeven stranac i onda, brzinom koja se može videti samo u filmovima naučne fantastike Lori, mimo svih poznatih zakona fizike, u nemerljivom deliću sekunde, prevaljuje dvadesetak stopa da bi se, vrag bi ga znao kako, namah stvorila pred tim nimalo zbunjenim čovekom.
- Gospode Bože – promuca naskroz raspamećena Lori – mogu ti popušiti dok trepneš.
rasa
JEDNA JEZIVA I TAJANSTVENA PRIČA U KOJOJ SE VIDI KAKO PODMUKLA SARA ANDERSDOTER POKUŠAVA DA SPREČI ONO ŠTA JE SUDBINA TOG JUTRA NAUMILA DA URADI
Raša Todosijević
21 Novembar 2011 Beograd
I verzija
U kuhinji, na stolicama bez naslona, sede Šarlota Frenč zvana mala Frenči i Sara Andersdoter. Sve izgleda da se tu bezbrižno pije jutarnja kafa; zapravo dve dobre prijateljice, obe cice srednjih godina, pijuckaju toplu mrku tečnost sa podosta Frankove Cigure. Nema se para, svi su u debeloj stisci, prave kafe ni od korova, ali život teče dalje. Napolju je vedro majsko jutro. Već je kraj maja. Skoro će jun, dolazi leto. Vrata sićušne terase su širom otvorena a tamo daleko, daleko preko krovova, lepo se naziru obrisi dunavskog mosta. Prstima desne ruke Šarlota češka dlan pa gledajući Saru u oči reče:
- “Svrbi me levi dlan. Svrbi me levi dlan! To znači da ću uskoro dobiti puno para”.
Sara se pravi kao da ne čuje o čemu Šarlota cvrkuće. Sara skreće pogled i mrtva ‘ladna zvera u jedan prepotopski budilnik; ružna vekerica na starom kredencu zdušno glumata sledjeno vreme te joj više ne pada na pamet da pokrene svoje fosforne skazaljke. Sara zna da pri sebi ima dvadeset dinara. Ona računa da bi bilo najbolje da tu novčanicu odmah tutne Šarloti u šake jer će tim majušnim poklonom naskroz razblažiti čaroliju prorečenog dobitka. “Ako joj poklonim taj bezvredni sitnež – mišljaše demonski lukava Sara – proročanstvo će se formalno ispuniti i krug će se zatvoriti. Kada dobije moj papirić, moj petit cadeau, ta se luda gatara zasigurno neće hvalisati svojim prosjačkim dobitkom.
Raša Todosijević
21 Novembar 2011 Beograd
I verzija
U kuhinji, na stolicama bez naslona, sede Šarlota Frenč zvana mala Frenči i Sara Andersdoter. Sve izgleda da se tu bezbrižno pije jutarnja kafa; zapravo dve dobre prijateljice, obe cice srednjih godina, pijuckaju toplu mrku tečnost sa podosta Frankove Cigure. Nema se para, svi su u debeloj stisci, prave kafe ni od korova, ali život teče dalje. Napolju je vedro majsko jutro. Već je kraj maja. Skoro će jun, dolazi leto. Vrata sićušne terase su širom otvorena a tamo daleko, daleko preko krovova, lepo se naziru obrisi dunavskog mosta. Prstima desne ruke Šarlota češka dlan pa gledajući Saru u oči reče:
- “Svrbi me levi dlan. Svrbi me levi dlan! To znači da ću uskoro dobiti puno para”.
Sara se pravi kao da ne čuje o čemu Šarlota cvrkuće. Sara skreće pogled i mrtva ‘ladna zvera u jedan prepotopski budilnik; ružna vekerica na starom kredencu zdušno glumata sledjeno vreme te joj više ne pada na pamet da pokrene svoje fosforne skazaljke. Sara zna da pri sebi ima dvadeset dinara. Ona računa da bi bilo najbolje da tu novčanicu odmah tutne Šarloti u šake jer će tim majušnim poklonom naskroz razblažiti čaroliju prorečenog dobitka. “Ako joj poklonim taj bezvredni sitnež – mišljaše demonski lukava Sara – proročanstvo će se formalno ispuniti i krug će se zatvoriti. Kada dobije moj papirić, moj petit cadeau, ta se luda gatara zasigurno neće hvalisati svojim prosjačkim dobitkom.
субота, 24. септембар 2011.
umetnik
Prvi deo priče
Prvi deo ove priče, zapravo njen manje važan deo, započinje jednog jesenjeg jutra u mestašcu od 120 porodičnih kuća; sve su one smeštene u uskoj i dubokoj dolini duž autoputa koji prati krivudav tok brze i hladne planinske reke. Verujući da im njeno indijansko ime neće doneti sreću meštani su vremeno tu plahu i opasnu reku prozvali Divlji Potok. Država se zove Montana, a mestu o kome je reč najbolje bi bilo nadenuti ime Djavolja Bestragija; godina je 1999.
Prema zvaničnim papirima naselje je osnovano 1889 godine. Te je godine izvesni Džonatan Stanton kraj Zelene Stene doveo čopor neprosejanih nikogovića. Uz tu raspojasanu gomilu bez prebijene pare i alata Stanton je doveo nekoliko stručnjaka, nekoliko stasitih drvoseča i nekoliko nemilosrdnih predradnika. Zadatak je bio da se na ravnom uzvišenju, baš iznad spruda, sagradi pilana, zatim put u brda i most; sa druge strane reke valjalo je podići dobre radničke barake i magacine za alat, odeću i gomile svakojakih namirnica za vremena kada snežni nanosi zatvore put ka većim naseljima. Od tih pionirskih dana je prošlo više od sto godina a Djavolja Bestragija – nadam se da se niko ne ljuti što ja i dalje koristim to šašavo ime – jedva da je za dve stotine duša uvećala broj svojih žitelja. Da ne beše Stentona, mišljaše podanici Bestragije, niko od njih ne bi postojao a ovde bi i dalje zavijali vukovi, kotile bi se mečke i medvedi i niko ne bi imao razlog da za časak zastane i da zadivljen osmotri veličanstvenu pustoš njihove doline. U II Svetski rat je otišlo 7 njihovih regruta i, bogu hvala, sva sedmorica su se svojim kućama vratili živi i zdravi. Došli su u uniformama i sa ordenjem da bi neku nedelju kasnije sva sedmorica, verovatno po ranije utanačenom dogovoru, otišla dole na jug u Helenu a potom u Njujork. Eto, tako to biva kad mladjariju pustiš da se smuca svetom. Njihov odlazak je ozbiljno poremetio krhku ravnotežu izmedju muškog i ženskog sveta i sumnja se da će ta ratna šteta ikad biti nadoknadjena.
U samom centru mesta, ako se ta čistina tako može nazvati, pored zgodnog parkinga, nalazi se Barnijev bar “Zlatni Jelen”. Onog dana kada su Barni i Tvaila skupili dovoljno novca i napokon otvorili svoj bar naziv “Zlatni Jelen” beše Tvailina epohalna umotvorina. Još dok je bila devojčica Tvaili je neki rodjak za rodjendan poklonio debelu knjigu punu škotskih legendi. Jedna od tih legendi pominje dogodovštine sa zlatnim jelenom. Brdjani bi njegova zlatna govanca rado trampili za oružje i ostale potrepštine da bi iz svojih zaseda mogli da tamane pohlepne Engleze ali i lopuže susednih klanova koje su brzim barkama dolazile do njihovih obala i tu otimali šta god im se svidi. Medjutim, taj je jelen kenjao uvek na istom skrovitom mestu. Za njegovu tajanstvenu pećinu punu zlatnih govana znale su samo mlade i pobožne device iz Flečerzovog klana, zapravo samo mlade i pobožne device iz doline Orki za koje se pouzdano znalo da nisu u srodstvu sa onim hvalisavim budalama iz Makgregorovog klana.
Kada bi se neki putnik ili lovac, svrativši u Barnijev bar, raspitivao o zlatnom jelenu, misleći da je u pitanju posebna vrsti jelena koja obitava na okolnim planinama Tvaila bi mu potanko ispričala tu prekrasnu legendu iz teških dana škotske prošlosti. Sve bi išlo kako valja, sve tako dok se Tvailino pripovedanje ne bi primaklo onim mladim pobožnim devicama koje bi dokone zamlate bez trunke stida povezale sa njenom sestrom Agnes Armstrong, osvedočenom matorom pobožnom devicom, usedelicom prvog reda, koja se zavetovaše na celibat jer je, kako sama reče, odavno verena za Isusa Hrista.
Tik uz gostionicu je Lizina prodavnica svega i svačega. Liza je duša mesta, središte sveta, univerzum dolazećih novotarija. Kod Lize se mogu nabaviti lekovi, šminka, ekseri, šeširi, šivaće mašine, pivo, tekstil, kompjuteri, krompir, košulje, lovački pribor, puške, municija, elektro-materijal, jastuci, raznovrsni alati, alkohol za šljoku, boje, baterije, keks, smrznuto povrće, banane, breskve u gustom sirupu i koješta drugo. Naokolo su planine, nepregledni četinari i tišina. Nije zgoreg potsetiti da su u Djavoljoj Bestragija svi ili gotovo svi u bližem ili daljem srodstvu. Nekada davno to uopšte nije bilo tako; istine radi, čak i danas, pored dobrog puta, televizije, mobilnih telefona, kompjutera i močnih džipova, teško da bi koja ambicioznija cura poželela da u toj pustari svije svoje porodično gnezdašce. Ljudi nisu loši, daleko od toga, ali tu gde se svi znaju poimence, što se kaže: od krštenja do nadgrobnog kamena, i gde je svako svakome neka svojta, stvari ne zvuče previše idilično.
Sem modernizovane pilane i novog betonskog mosta sagradjenog na istom mestu gde i stari, od prvobitnog naselja nema ni traga. Majkl Grif, poslednji žilavi pionir iz Stentonove gomile, njegova desna ruka, otišao je u većna lovišta 12 oktobra 1935 godine, baš kada je Helenu pogodio onaj gadan zemljotres. I pored pisanog traga o tihoj smrti i dostojanstvenoj sahrani tog istinskog metuzalema, gde se tačno navode imenom i prezimenom deset prisutnih osoba, niko danas u Bestragiji ne pamti da je ovde živela porodica Grif. Vreme čini svoje.
Dakle, tog vedrog jesenjeg jutra - a beše 3 septembar 1999 godine – Barnijeva Tvaila je sišla u prizemlje da otvori krčmu. Ona uvek ustane pre svog muža. Biće da je od tada prošlo pola sata kad se na parkingu zaustaviše neka kola, jedan srebrni Kadilak. Niko ovde ne vozi srebrni kadilak iz 1996. Alanov najstariji sin Džeri ima crni i besni kadilak iz 1991. i to je sve. Tvaili se učinilo, bar po dobro skrojenom odelu i papreno skupim cipelama, da bi dasa koji je upravo ulazio mogao biti neko od onih viših državnih službenika koji ponekad navrate da popiju kafu, da nešto prezalogaje i protegnu noge na putu ka severu. Dok se on dvoumio gde bi da spusti svoje cenjeno činovničko dupe eto i sanjivog Barnija.
- Barni - reče Tvaila oštrim glasom kao da budi dremljivog muža – gospodin oće kafu i nešto bi da baci u kljun. Spremi kafu i vidi šta želi.
Dok je Barni prilazio Tvailinoj verziji višeg državnog službenika, u donjem delu Bestragije, a to je tek milju i štogod nizvodno od “Zlatnog Jelena”, lepa Lori u žurbi silazi niz dvorišno stepenište i unezverenog pogleda kreće širokom stazom kraj autoputa pravo ka Barnijevom svratištu. Sem tankog plavog džempera i lagane letnje haljine Lori na sebi nema ništa toplije. Ona sa sobom ne nosi tašnu jer je ženska eklezija ustanovila nepisano pravilo da se po Bestragiji ne nose tašne. U ovom šupku, gde se s kraj na kraj naselja može stići za dvadesetak minuta i gde se svi znaju, tašna nije nešto što bi gospodjama bilo potrebno, niti ih taj modni detalj čini posebnim. Svi znaju šta Lori danas kuva za ručak, koliko viskija njen Adam može sebi da sruči u grlo i kako uči njihova ćerka zvana Mala Linda. Otac i ćerka su plavušani, pravi severnjaci, Nemci, Skandinavci ili možda Vikinzi a Lori je izrazita crnka krupnih crnih očiju i osrednjeg stasa; Lori ima mlečno belu put bez ijedne jedine mrlje i pride uporno nosi frizure ala Elizabet Teilor iz mladjih dana. Njena familija takodje beše deo Stantonove ergele, ali su svi malčice šunuti u glavu. Ona je zgodna ženska, veoma zgodna ženska, i Adam je zarad Lorine lepote lasno gutao njene naskroz blesave nastupe. Kad Lori zajebe stvar onda se o tome naklapa mesecima.
Došavši do gvozdene kapije Alanovog stovarišta, u kome po običaju nema nikog do 11 sati, Lori je odatle, upravo iz tog ugla, lepo mogla da osmotri blještavi parking, srebrni kadilak, velike prozore i belo pročelje Barnijevog lokala. Hipnotička snaga onoga što vidi ili, onoga što joj se jedne noći urezalo u mozak, dade joj nov elan i ona pohita ka “Zlatnom Jelenu”.
Lori lagano otvara vrata “Zlatnog Jelena”, za šankom sedi ukusno odeven stranac i onda, brzinom koja se može videti samo u filmovima naučne fantastike Lori, mimo svih poznatih zakona fizike, u nemerljivom deliću sekunde, prevaljuje dvadesetak stopa da bi se, vrag bi ga znao kako, namah stvorila pred tim nimalo zbunjenim čovekom.
- Gospode Bože – promuca naskroz raspamećena Lori – mogu ti popušiti dok trepneš.
Prvi deo ove priče, zapravo njen manje važan deo, započinje jednog jesenjeg jutra u mestašcu od 120 porodičnih kuća; sve su one smeštene u uskoj i dubokoj dolini duž autoputa koji prati krivudav tok brze i hladne planinske reke. Verujući da im njeno indijansko ime neće doneti sreću meštani su vremeno tu plahu i opasnu reku prozvali Divlji Potok. Država se zove Montana, a mestu o kome je reč najbolje bi bilo nadenuti ime Djavolja Bestragija; godina je 1999.
Prema zvaničnim papirima naselje je osnovano 1889 godine. Te je godine izvesni Džonatan Stanton kraj Zelene Stene doveo čopor neprosejanih nikogovića. Uz tu raspojasanu gomilu bez prebijene pare i alata Stanton je doveo nekoliko stručnjaka, nekoliko stasitih drvoseča i nekoliko nemilosrdnih predradnika. Zadatak je bio da se na ravnom uzvišenju, baš iznad spruda, sagradi pilana, zatim put u brda i most; sa druge strane reke valjalo je podići dobre radničke barake i magacine za alat, odeću i gomile svakojakih namirnica za vremena kada snežni nanosi zatvore put ka većim naseljima. Od tih pionirskih dana je prošlo više od sto godina a Djavolja Bestragija – nadam se da se niko ne ljuti što ja i dalje koristim to šašavo ime – jedva da je za dve stotine duša uvećala broj svojih žitelja. Da ne beše Stentona, mišljaše podanici Bestragije, niko od njih ne bi postojao a ovde bi i dalje zavijali vukovi, kotile bi se mečke i medvedi i niko ne bi imao razlog da za časak zastane i da zadivljen osmotri veličanstvenu pustoš njihove doline. U II Svetski rat je otišlo 7 njihovih regruta i, bogu hvala, sva sedmorica su se svojim kućama vratili živi i zdravi. Došli su u uniformama i sa ordenjem da bi neku nedelju kasnije sva sedmorica, verovatno po ranije utanačenom dogovoru, otišla dole na jug u Helenu a potom u Njujork. Eto, tako to biva kad mladjariju pustiš da se smuca svetom. Njihov odlazak je ozbiljno poremetio krhku ravnotežu izmedju muškog i ženskog sveta i sumnja se da će ta ratna šteta ikad biti nadoknadjena.
U samom centru mesta, ako se ta čistina tako može nazvati, pored zgodnog parkinga, nalazi se Barnijev bar “Zlatni Jelen”. Onog dana kada su Barni i Tvaila skupili dovoljno novca i napokon otvorili svoj bar naziv “Zlatni Jelen” beše Tvailina epohalna umotvorina. Još dok je bila devojčica Tvaili je neki rodjak za rodjendan poklonio debelu knjigu punu škotskih legendi. Jedna od tih legendi pominje dogodovštine sa zlatnim jelenom. Brdjani bi njegova zlatna govanca rado trampili za oružje i ostale potrepštine da bi iz svojih zaseda mogli da tamane pohlepne Engleze ali i lopuže susednih klanova koje su brzim barkama dolazile do njihovih obala i tu otimali šta god im se svidi. Medjutim, taj je jelen kenjao uvek na istom skrovitom mestu. Za njegovu tajanstvenu pećinu punu zlatnih govana znale su samo mlade i pobožne device iz Flečerzovog klana, zapravo samo mlade i pobožne device iz doline Orki za koje se pouzdano znalo da nisu u srodstvu sa onim hvalisavim budalama iz Makgregorovog klana.
Kada bi se neki putnik ili lovac, svrativši u Barnijev bar, raspitivao o zlatnom jelenu, misleći da je u pitanju posebna vrsti jelena koja obitava na okolnim planinama Tvaila bi mu potanko ispričala tu prekrasnu legendu iz teških dana škotske prošlosti. Sve bi išlo kako valja, sve tako dok se Tvailino pripovedanje ne bi primaklo onim mladim pobožnim devicama koje bi dokone zamlate bez trunke stida povezale sa njenom sestrom Agnes Armstrong, osvedočenom matorom pobožnom devicom, usedelicom prvog reda, koja se zavetovaše na celibat jer je, kako sama reče, odavno verena za Isusa Hrista.
Tik uz gostionicu je Lizina prodavnica svega i svačega. Liza je duša mesta, središte sveta, univerzum dolazećih novotarija. Kod Lize se mogu nabaviti lekovi, šminka, ekseri, šeširi, šivaće mašine, pivo, tekstil, kompjuteri, krompir, košulje, lovački pribor, puške, municija, elektro-materijal, jastuci, raznovrsni alati, alkohol za šljoku, boje, baterije, keks, smrznuto povrće, banane, breskve u gustom sirupu i koješta drugo. Naokolo su planine, nepregledni četinari i tišina. Nije zgoreg potsetiti da su u Djavoljoj Bestragija svi ili gotovo svi u bližem ili daljem srodstvu. Nekada davno to uopšte nije bilo tako; istine radi, čak i danas, pored dobrog puta, televizije, mobilnih telefona, kompjutera i močnih džipova, teško da bi koja ambicioznija cura poželela da u toj pustari svije svoje porodično gnezdašce. Ljudi nisu loši, daleko od toga, ali tu gde se svi znaju poimence, što se kaže: od krštenja do nadgrobnog kamena, i gde je svako svakome neka svojta, stvari ne zvuče previše idilično.
Sem modernizovane pilane i novog betonskog mosta sagradjenog na istom mestu gde i stari, od prvobitnog naselja nema ni traga. Majkl Grif, poslednji žilavi pionir iz Stentonove gomile, njegova desna ruka, otišao je u većna lovišta 12 oktobra 1935 godine, baš kada je Helenu pogodio onaj gadan zemljotres. I pored pisanog traga o tihoj smrti i dostojanstvenoj sahrani tog istinskog metuzalema, gde se tačno navode imenom i prezimenom deset prisutnih osoba, niko danas u Bestragiji ne pamti da je ovde živela porodica Grif. Vreme čini svoje.
Dakle, tog vedrog jesenjeg jutra - a beše 3 septembar 1999 godine – Barnijeva Tvaila je sišla u prizemlje da otvori krčmu. Ona uvek ustane pre svog muža. Biće da je od tada prošlo pola sata kad se na parkingu zaustaviše neka kola, jedan srebrni Kadilak. Niko ovde ne vozi srebrni kadilak iz 1996. Alanov najstariji sin Džeri ima crni i besni kadilak iz 1991. i to je sve. Tvaili se učinilo, bar po dobro skrojenom odelu i papreno skupim cipelama, da bi dasa koji je upravo ulazio mogao biti neko od onih viših državnih službenika koji ponekad navrate da popiju kafu, da nešto prezalogaje i protegnu noge na putu ka severu. Dok se on dvoumio gde bi da spusti svoje cenjeno činovničko dupe eto i sanjivog Barnija.
- Barni - reče Tvaila oštrim glasom kao da budi dremljivog muža – gospodin oće kafu i nešto bi da baci u kljun. Spremi kafu i vidi šta želi.
Dok je Barni prilazio Tvailinoj verziji višeg državnog službenika, u donjem delu Bestragije, a to je tek milju i štogod nizvodno od “Zlatnog Jelena”, lepa Lori u žurbi silazi niz dvorišno stepenište i unezverenog pogleda kreće širokom stazom kraj autoputa pravo ka Barnijevom svratištu. Sem tankog plavog džempera i lagane letnje haljine Lori na sebi nema ništa toplije. Ona sa sobom ne nosi tašnu jer je ženska eklezija ustanovila nepisano pravilo da se po Bestragiji ne nose tašne. U ovom šupku, gde se s kraj na kraj naselja može stići za dvadesetak minuta i gde se svi znaju, tašna nije nešto što bi gospodjama bilo potrebno, niti ih taj modni detalj čini posebnim. Svi znaju šta Lori danas kuva za ručak, koliko viskija njen Adam može sebi da sruči u grlo i kako uči njihova ćerka zvana Mala Linda. Otac i ćerka su plavušani, pravi severnjaci, Nemci, Skandinavci ili možda Vikinzi a Lori je izrazita crnka krupnih crnih očiju i osrednjeg stasa; Lori ima mlečno belu put bez ijedne jedine mrlje i pride uporno nosi frizure ala Elizabet Teilor iz mladjih dana. Njena familija takodje beše deo Stantonove ergele, ali su svi malčice šunuti u glavu. Ona je zgodna ženska, veoma zgodna ženska, i Adam je zarad Lorine lepote lasno gutao njene naskroz blesave nastupe. Kad Lori zajebe stvar onda se o tome naklapa mesecima.
Došavši do gvozdene kapije Alanovog stovarišta, u kome po običaju nema nikog do 11 sati, Lori je odatle, upravo iz tog ugla, lepo mogla da osmotri blještavi parking, srebrni kadilak, velike prozore i belo pročelje Barnijevog lokala. Hipnotička snaga onoga što vidi ili, onoga što joj se jedne noći urezalo u mozak, dade joj nov elan i ona pohita ka “Zlatnom Jelenu”.
Lori lagano otvara vrata “Zlatnog Jelena”, za šankom sedi ukusno odeven stranac i onda, brzinom koja se može videti samo u filmovima naučne fantastike Lori, mimo svih poznatih zakona fizike, u nemerljivom deliću sekunde, prevaljuje dvadesetak stopa da bi se, vrag bi ga znao kako, namah stvorila pred tim nimalo zbunjenim čovekom.
- Gospode Bože – promuca naskroz raspamećena Lori – mogu ti popušiti dok trepneš.
недеља, 11. септембар 2011.
субота, 10. септембар 2011.
artist
HVALA RAŠI TODOSIJEVIĆU
RAŠA TODOSIJEVIĆ
Već više od četiri decenije Raša Todosijević se na sebi svojstven - ludičan, ciničan, ironičan način, poigrava stereotipima, floskulama, simbolima, opštim mestima, građanskim normama, mitovima i zabludama savremenog sveta, postojećim hijerarhijama u vrednosnim, ali i umetničkim sistemima. On preispituje, parafrazira, pervertira sveprisutne parole i aksiome, a rasprostranjene simbole permutuje, varira, karikira, izmešta, rekontekstualizuje, relativizuje, dovodeći ih do apsurda i obesmišljenosti. A time svaku ideologiju izvrgava ruglu i podsmehu. On obrazlaže kako njegov «performans ne počiva na želji za demistifikovanjem, već on želi da iritira ono negativno u čoveku da bi mu ukazao na to».
Dragoljub Raša Todosijević rođen je 1945. godine u Beogradu, gde je 1969. godine. diplomirao na Akademiji likovnih umetnosti. Krajem 60-ih godina proteklog veka, počinje da stvara u duhu konceptuale, odnosno, nove umetničke prakse. Njegov opus čine: akcije, performansi, hepeninzi, video, fotografije, objekti, instalacije, slike, crteži, akvareli, skulpture, plakati, oglasi, tekstovi, priče... Smatra se jednom od najznačajnijih figura srpske i jugoslovenske umetničke scene, ali i jednim od najrenomiranijih srpskih umetnika na svetskoj sceni.
U skorijem periodu Todosijevićeva visoka reputacija potvrđena je otkupima za pariski Bobur, Muzej moderne umetnosti u Stokholmu, japanski Muzej savremene umetnosti, i druge značajne kolekcije, dok mu je u Srbiji, između ostalih, dodeljena prestižna Politikina nagrada (2009), Nagrada za životno delo na 50. Oktobarskom salonu (2009), Nagrada Sava Šumanović (2008), Nagrada Grada Beograda (2003). Na najprestižnijoj svetskoj likovnoj manifestaciji, 54. Bijenalu vizuelnih umetnosti u Veneciji, Todosijević je predstavnik Srbije.
Danijela Purešević: Monografsku studiju o Vašem radu „Umetnost kao društvena praksa“, gde je u podnaslovu izdvojeno i apostrofirano „Rođen sam 2.9.1945. u Beogradu“, istoričar umetnosti Dejan Sretenović započinje: „U jednom predavanju, Raša Todosijević je istakao da je tek kao zreo i formiran umetnik shvatio u kojoj je meri tokom školovanja bio izložen represivnim mehanizmima edukacije koji su već tada proizveli njegovu prirodnu reakciju prema svakom obliku dogmatizma i stvaralačkog konformizma....“. Već krajem 60-ih godina 20. veka Vi zajedno sa grupom mladih umetnika sličnog senzibliteta (Marina Abramović, Era Milivojević, Neša Paripović, Zoran Popović, Gergelj Urkom...) ulazite u polje „nove umetničke prakse“. Početkom 70-ih, okupljeni oko galerije beogradskog Studentskog kulturnog centra (SKC), ostvarujete radikalne pomake u umetnosti u našoj sredini. O kakvom je angažmanu zapravo reč?
Raša Todosijević: Za mene je, naravno negde pri kraju mog takozvanog umetničkog školovanja, Akademija likovnih umetnosti u Beogradu iskrsla kao ustanova u kojoj sam in vivo spoznao da je sve ono što se u njoj učilo, podgrevalo, propovedalo, ispovedalo i rasađivalo kao dobro i uzvišeno zapravo loše i besmisleno. Jedini mogući izlaz iz tog zaparloženog palanačkog pseudo-kulturnog lonca - punog varki, samozvanih uglednika, naduvanih provincijskih veličina i njihovih prozirno-zlonamernih nazovi saveta ili ti preporuka za budućnost – jeste da se ogledalo takve «stvarnosti» snagom volje okrene tumbe, uistinu da se okrene na pravu stranu, i da se pritom u njemu pažljivo probere ono što je istinito. Za mladog čoveka bez društvenog, političkog i ekonomskog zaleđa, za mladog čoveka koji doslovno živi na socijalnoj periferiji Beograda, stav solus contra mundum jeste odluka koju on ponesen mladošću donosi bez straha i, mislim, mnogo lakše nego stariji ljudi čiji je oportunizam u onovremenim okolnostima ipak imao stvarnih razloga i ja ih ni po koju cenu ne bih stigmatizovao zarad njihovih objektivnih zebnji.
Imena koja pominješ, bar većinu njih ja sam upoznao još 1963. godine u Šumatovačkoj 122a. Dakle, Zorana Popovića, Urkoma Gergelja i Nešu Paripovića upoznao sam još pre Akademije. Eru Milivojevića i Marinu Abramović sam sreo na Akademiji. Naše dugogodišnje druženje i naši intenzivni razgovori o umetnosti polako su formirali uverenje da ono što smo u Jugoslaviji zatekli kao aktuelnu umetnost ne vodi nikuda i da valja krenuti novim putem. Preko Marine smo upoznali Dunju Blažević i Biljanu Tomić. Dunja je bila urednik galerije u novoosnovanom Studentskom kulturnom centru – u bivšem Oficirskom domu u kome su se do 1968. skupljali ljudi iz čestitih udbaških porodica i ostalih doušničkih kompanija. U toj neformalnoj atmosferi i sa kulturne tačke gledišta u ustanovi na dalekoj margini umetničkih zbivanja u Beogradu, mi smo mogli mnogo spontanije i bez one dobro poznate adminstrativne procedure da organizujemo izložbe i različita predavanja o našoj novoj umetnosti. Prva izložba koja će ujedno biti prekretnica zvala se „Drangularijum“. Na njoj su kao kustosi saradjivale Dunja Blažević, Biljana Tomić i Bojana Pejić dok je Jerko Denegri bio tu negde sa strane. Naravno da je već ta i takva ne baš previše ambiciozna izložba izazvala negodovanje kulturne javnosti u Beogradu i naravno da je repertoar primedbi bio onakav kakav se po starom i proverenom nadistorijskom fatumu palanke mogao i očekivati: import sa Zapada, kradljivci ideja, glupiranje neozbiljne mlađarije, prežvakane ideje koje su svuda i poodavno izašle iz mode, izražavanje koje nije izraz ovog duhovnog i nacionalnog podneblja, ni Socijalizam ni Vizantija već beskrvno beogradsko intelektualiziranje.
I još nešto moram priznati, nismo imali političkih problema kao što je imao „crni talas“, a razlog je vrlo jednostavan – oni su smatrali da je to budalaština šta mi radimo, da nije opasno po život i društvo, i da ćemo mi za godinu-dve, kad se izduvamo, da se vratimo na sigurne grane tradicije, akademije.... I tu su jako pogrešili. Tu se rađala nova kultura.
Danijela Purešević: Ključno delo koje ste ostvarili sredinom 70-ih godina jeste video rad, odnosno, serija performansa „Was ist Kunst?“ („Šta je umetnost?). To pitanje se pre svega tiče uloge umetnika. Vaša je tvrdnja: „Način na koji umetnik postavlja pitanje o umetnosti je umetničko delo“. Kako i sa kojom idejom je nastala ta serija radova?
Raša Todosijević: Prvi uistinu video performans, video kao umetničko delo a ne dokument o performansu napravio sam u Istri, u seocetu zvanom Brdo. To je selo nekada bilo nastanjeno italijanskim življem koje je postepeno napuštalo Jugoslaviju, da bi te 1976. godine u njemu ostali veoma stari ljudi kojima odlazak u Italiju nije značio bog zna šta, ponajmanje ne nov i lepši život, i pored njih je ostao jedan broj manje ili više mentalno hendikepiranih osoba. Dolazak umetnika iz Beograda i Zagreba je organizovala austrijska galeristkinja Ursula Krincinger u nameri da u miru tog gotovo napuštenog seoceta svako od nas napravi po neki video rad. U mestu gde umetnosti u onom opšte prihvatljivom smislu više nema, ja sam sebe pitao šta umetnik jeste i šta bi on mogao da radi tamo gde umetnost kao razvijeni sistem društvenog komuniciranja gotovo da ne postoji ili nema nikakvog značaja. Zato sam zamolio jednu umetnicu iz Južne Amerike, Patrišu Henings, čije je mirno i gotovo orijentalno lice bilo slika i prilika mladog Bude, da sedne ispred video kamere koja bi snimala samo njeno ničim uznemireno lici dok bi ja sa strane, nalik okrutnom policijskom isledniku, na lošem nemačkom jeziku, vikao Was ist Kunst, Was ist Kunst... Kontrast izmedju vulgarne buke mog stalno ponavljanjog, ali različito intoniranog pitanja „Was ist Kunst?“ i tog lica na granici da se shvati da pripada biću sasvim oslobođenog ovozemaljskih patnji svakako da je na poseban način iznova otškrinulo vrata raspravi o prirodi same umetnosti i uloge umetnika. Uticaj tog rada na umetnike iz Slovenije je bio očigledan i, naravno, izvan mog vidokruga.
Danijela Purešević: Veoma značajna, često citirana i prevođena jeste Vaša „Edinburška izjava“, sa ponaslovom „Ko profitira od umetnosti, a ko pošteno zarađuje“, i naznakom „I ovaj tekst je autor napisao da bi nekako profitirao od dobrog i zlog u umetnosti“, napisana je 1975. godine. Ova „izjava“ zapravo jeste veoma minuciozno i angažovano promišljanje globalnog sistema umetnosti. Kome se Vi obračate ovom „izjavom“?
Raša Todosijević: „Edinburška izjava“ je sticajem različitih okolnosti postala jedan od najprevođenijih tekstova umetnika iz Srbije tako da čak i danas, dakle posle toliko godina od njenog nastanka, još uvek dobijam ponude za njeno objavljivanje. Kada sam počeo da pišem „Edinburšku izjavu“ ja sam prvenstveno imao na umu onu do karikature kristalizovanu tvrdnju o postojanju jasnog razgraničenja između pretpostavljene baze i pretpostavljene društvene nadgradnje u kojoj socijalizam prvenstvo daje bazi zaboravljajući pritom na onu jednostavnu rečenicu iz Talmuda koja doslovno kaže: „Ako nema brašna nema Nauke, ako nema Nauke nema brašna“. Da bi kako-tako na jednostavan način ilustrovao nemogućnost stvarnog razgraničenja unutar socijalnog tkiva – sem ako nije reč o šašavim fantazijama prigradskih budala – ja sam u onovremenim okolnostima nabrajao sve one delatnosti koje su na posredan ili neposredan način bile, a mislim da su i ostale neodvojivi delovi celovitog sistema zvanog - sistem umetnosti, i da je ludo verovati u tu zarad puke demagogije skovanu prepotopsku maksimu o bazi i kadašto parazitskoj nadgradnji zvanoj Kultura. Nekulturna balkanska baraberija, od Murtenice pa sve tamo do Dedinja, uvek spremna da sa postamenta svoje seljoberske oholosti posmatra umetnost, kao i umetnici ulizice spremni da za novac i položaje od sebe prave medijske ili češće nacionalne cirkuzante, rado su se dočepali te baze i te nadgradnje, te radničke klase i te intelektualne nadgradnje koja džabe jede 'lebac stvoren u znoju naše vredne i ropski pokorne baze čija je predvodnica niko drugi do komunistička partija koja će novac umeti da razdeli po božjoj pravdi i ličnoj zemaljskoj samovolji koterijena vlasti. Eto, to je zapravo bio temelj za gradnju „Edinburške izjave“.
Danijela Purešević: Karakterističan ciklus u Vašem opusu, mahom nastao 90-ih godina proteklog veka, je „Gott liebt die Serben“. O kakvom ciklusu je reč? Koji je njegov sadržaj? Koja ja tu Vaša pozicija govora?
Raša Todosijević: Ciklus umetničkih radova pod zajedničkim nazivom „Gott liebt die Serben“ (Bog voli Srbe) čine veliki broj dela krajnje različito formatizovanih i rađenih različitim materijalima; nekad su to bile obične etikete za vino, nekad je reč o sklopu stolova u obliku kukastih krstova sa ostacima besplatno deljene hrane, zatim o bolničkim nahtkasnama takodje sklapanih na zidovima u obliku kukastih krstova ili pak o složenim instalacijama gde sam koristio trećerazredne provincijske orkestre, stare kofere, ormane, ventilatore, stolice, burad, školske table, zastave, zvukove, tekstove, crteže, autobiografske priče i sl. Naravno da mi zamisao o takvim radovima i celom tom raznorodnom rekvizitarijumu starih predmeta – mahom na granici funkcionalne aktuelnosti - nije pala, tek tako, s neba, već se ona na zaobilazan način može povezati sa performansima pod nazivom „Was ist Kunst?“ i sloganima „Hvala Raši Todosijeviću. Zahvalni građani Beograda, zahvalni gradjani Ljubljane, Beča, Berlina, Stokholma“ ili „Hvala Raši Todosijeviću. Zahvalna Srbija“. Potsticaj je krenuo, pukim slučajem, od Pruskog grba i nemačkih vojnih opasača iz 2. Svetskog rata na kojima je pisalo „Gott Mit Uns” (Bog s nama). Nezavisno od tih svima dobro znanih podataka, činjenica je da gotovo nema tog evropskog naroda - a da sada ne idem van Evrope - koja u Bogu i njegovoj omnipotentnoj volji nije tražio potvrđivanje legitimiteta za svoja delovanja, nezavisno od njihovih moralnih (ne)održivosti. Uprkos poznatoj činjenici da su nacisti, izmedju ostalih, legimitet za svoja nedela nalazili u tvrdnji da je Bog s njima, i drugi narodi su rado nastavili da koriste istu strategiju.
Šale radi, lepo je tvrditi da je Bog s nama, da je On na našoj strani, ali to nikad ne podrazumeva moguću, javnu i nedvosmislenu objavu njegove saglasnost a još manje njegovog poricanja te samovoljno razvikane tvrdnje.
Danijela Purešević: U Vašem celokupnom radu vrlo je značajan i provokativan način na koji se bavite sveprisutnim i opšteprihvaćenim mitovima i simbolima. Na koji način Vi reinterpretirate, odnosno, preispitujete njihove sadržaje i način na koji su oni prisutni i shvaćeni u našoj svakodnevici?
Raša Todosijević: Moji radovi sa simbolom kao što je kukasti krst jesu veoma klizav teren koji nepažljivog posmatrače može navesti na pregršt naskroz pogrešnih zaključaka. Svima je poznato da je simbol koji nazivamo kukasti krst bio prisutan kod gotovo svih naroda starog veka čiji su univerzumi bili utemeljeni - nakon totemizma i animizma – na relativnom antropomorfnom politeizmu. Sa pojavom hriščanstva i sa zamiranjem religioznih koncepcija starog veka, tako su i njihovi bogovi, rituali i simboli postepeno gubili na snazi i duhovnoj sadržini. Sa nestankom jednog sveta simboli tog sveta ostali su, nalik pukim dekoracijama, ispražnjeni od sudbonosnih značenja koji im je taj isti svet donedavno, sebe radi, pridavao.
Potsticaj za instalacije u kojima dominira kukasti krst ja sam našao u jednoj slici francuskog realiste Gistava Kurbea koja nosi naziv “Stvarna alegorija sažetih sedam godina umetnikovog života” ili, kraće “Slikarski Studio”. To je delo koje je prekinulo tradiciju prenošenja globalnih verskih i ideoloških poruka i žižu stvaranja usmerilo na ličnost samog umetnika. Uporedo sa Gistavom Kurbeom, jedan drugi Francuz, Marsel Dišan i njegovi opštepoznati predmeti zvani ready-made takođe su privukli moju pažnju jer su relativizovali smisao interpretacije i doveli pod sumnju značenja umetničkog dela samog po sebi, per se, bez uključivanja spoljnih činilaca.
Do samih početaka 20. veka kukasti krst tavori u senci poluzaborava zajedno sa mnogim drugim ideološki nevažnim dekorativnim elementima. Međutim, sa nepreglednim morem ezoterijskih bučkuriša koji niču s kraja 19. i početkom 20. veka, i marginalnim delovanjem ranog Nacizma, kukasti krst, korak po korak, ponovo stupa na evropsku scenu kao nezaobilazni simbol nacional-socijalističke partije Nemačke. Konačno sa sumiranjem ishoda 2. Svetskog rata, sa saznanjima o logorima, holokaustu, rasizmu i nacionalnoj mitomaniji neviđenih razmera, dojučerašnji benigni i uglavnom dekorativni element puni se, a baš taj izraz treba naglasiti, novim, strašnim, značenjima. Jedan jasan i atraktivan geometrijski element s gotovo univerzalnom tradicijom koja vremenski seže u neznana vremena praistorije, s iskustvom 2. Svetskog rata u dušama ljudi postaje simbol zla i neljudskosti. Pojavnost uzornog simbola je ostala ista ali se njegovo značenje dramatično promenilo.
Danijela Purešević
________________________________________
RAŠA TODOSIJEVIĆ
Već više od četiri decenije Raša Todosijević se na sebi svojstven - ludičan, ciničan, ironičan način, poigrava stereotipima, floskulama, simbolima, opštim mestima, građanskim normama, mitovima i zabludama savremenog sveta, postojećim hijerarhijama u vrednosnim, ali i umetničkim sistemima. On preispituje, parafrazira, pervertira sveprisutne parole i aksiome, a rasprostranjene simbole permutuje, varira, karikira, izmešta, rekontekstualizuje, relativizuje, dovodeći ih do apsurda i obesmišljenosti. A time svaku ideologiju izvrgava ruglu i podsmehu. On obrazlaže kako njegov «performans ne počiva na želji za demistifikovanjem, već on želi da iritira ono negativno u čoveku da bi mu ukazao na to».
Dragoljub Raša Todosijević rođen je 1945. godine u Beogradu, gde je 1969. godine. diplomirao na Akademiji likovnih umetnosti. Krajem 60-ih godina proteklog veka, počinje da stvara u duhu konceptuale, odnosno, nove umetničke prakse. Njegov opus čine: akcije, performansi, hepeninzi, video, fotografije, objekti, instalacije, slike, crteži, akvareli, skulpture, plakati, oglasi, tekstovi, priče... Smatra se jednom od najznačajnijih figura srpske i jugoslovenske umetničke scene, ali i jednim od najrenomiranijih srpskih umetnika na svetskoj sceni.
U skorijem periodu Todosijevićeva visoka reputacija potvrđena je otkupima za pariski Bobur, Muzej moderne umetnosti u Stokholmu, japanski Muzej savremene umetnosti, i druge značajne kolekcije, dok mu je u Srbiji, između ostalih, dodeljena prestižna Politikina nagrada (2009), Nagrada za životno delo na 50. Oktobarskom salonu (2009), Nagrada Sava Šumanović (2008), Nagrada Grada Beograda (2003). Na najprestižnijoj svetskoj likovnoj manifestaciji, 54. Bijenalu vizuelnih umetnosti u Veneciji, Todosijević je predstavnik Srbije.
Danijela Purešević: Monografsku studiju o Vašem radu „Umetnost kao društvena praksa“, gde je u podnaslovu izdvojeno i apostrofirano „Rođen sam 2.9.1945. u Beogradu“, istoričar umetnosti Dejan Sretenović započinje: „U jednom predavanju, Raša Todosijević je istakao da je tek kao zreo i formiran umetnik shvatio u kojoj je meri tokom školovanja bio izložen represivnim mehanizmima edukacije koji su već tada proizveli njegovu prirodnu reakciju prema svakom obliku dogmatizma i stvaralačkog konformizma....“. Već krajem 60-ih godina 20. veka Vi zajedno sa grupom mladih umetnika sličnog senzibliteta (Marina Abramović, Era Milivojević, Neša Paripović, Zoran Popović, Gergelj Urkom...) ulazite u polje „nove umetničke prakse“. Početkom 70-ih, okupljeni oko galerije beogradskog Studentskog kulturnog centra (SKC), ostvarujete radikalne pomake u umetnosti u našoj sredini. O kakvom je angažmanu zapravo reč?
Raša Todosijević: Za mene je, naravno negde pri kraju mog takozvanog umetničkog školovanja, Akademija likovnih umetnosti u Beogradu iskrsla kao ustanova u kojoj sam in vivo spoznao da je sve ono što se u njoj učilo, podgrevalo, propovedalo, ispovedalo i rasađivalo kao dobro i uzvišeno zapravo loše i besmisleno. Jedini mogući izlaz iz tog zaparloženog palanačkog pseudo-kulturnog lonca - punog varki, samozvanih uglednika, naduvanih provincijskih veličina i njihovih prozirno-zlonamernih nazovi saveta ili ti preporuka za budućnost – jeste da se ogledalo takve «stvarnosti» snagom volje okrene tumbe, uistinu da se okrene na pravu stranu, i da se pritom u njemu pažljivo probere ono što je istinito. Za mladog čoveka bez društvenog, političkog i ekonomskog zaleđa, za mladog čoveka koji doslovno živi na socijalnoj periferiji Beograda, stav solus contra mundum jeste odluka koju on ponesen mladošću donosi bez straha i, mislim, mnogo lakše nego stariji ljudi čiji je oportunizam u onovremenim okolnostima ipak imao stvarnih razloga i ja ih ni po koju cenu ne bih stigmatizovao zarad njihovih objektivnih zebnji.
Imena koja pominješ, bar većinu njih ja sam upoznao još 1963. godine u Šumatovačkoj 122a. Dakle, Zorana Popovića, Urkoma Gergelja i Nešu Paripovića upoznao sam još pre Akademije. Eru Milivojevića i Marinu Abramović sam sreo na Akademiji. Naše dugogodišnje druženje i naši intenzivni razgovori o umetnosti polako su formirali uverenje da ono što smo u Jugoslaviji zatekli kao aktuelnu umetnost ne vodi nikuda i da valja krenuti novim putem. Preko Marine smo upoznali Dunju Blažević i Biljanu Tomić. Dunja je bila urednik galerije u novoosnovanom Studentskom kulturnom centru – u bivšem Oficirskom domu u kome su se do 1968. skupljali ljudi iz čestitih udbaških porodica i ostalih doušničkih kompanija. U toj neformalnoj atmosferi i sa kulturne tačke gledišta u ustanovi na dalekoj margini umetničkih zbivanja u Beogradu, mi smo mogli mnogo spontanije i bez one dobro poznate adminstrativne procedure da organizujemo izložbe i različita predavanja o našoj novoj umetnosti. Prva izložba koja će ujedno biti prekretnica zvala se „Drangularijum“. Na njoj su kao kustosi saradjivale Dunja Blažević, Biljana Tomić i Bojana Pejić dok je Jerko Denegri bio tu negde sa strane. Naravno da je već ta i takva ne baš previše ambiciozna izložba izazvala negodovanje kulturne javnosti u Beogradu i naravno da je repertoar primedbi bio onakav kakav se po starom i proverenom nadistorijskom fatumu palanke mogao i očekivati: import sa Zapada, kradljivci ideja, glupiranje neozbiljne mlađarije, prežvakane ideje koje su svuda i poodavno izašle iz mode, izražavanje koje nije izraz ovog duhovnog i nacionalnog podneblja, ni Socijalizam ni Vizantija već beskrvno beogradsko intelektualiziranje.
I još nešto moram priznati, nismo imali političkih problema kao što je imao „crni talas“, a razlog je vrlo jednostavan – oni su smatrali da je to budalaština šta mi radimo, da nije opasno po život i društvo, i da ćemo mi za godinu-dve, kad se izduvamo, da se vratimo na sigurne grane tradicije, akademije.... I tu su jako pogrešili. Tu se rađala nova kultura.
Danijela Purešević: Ključno delo koje ste ostvarili sredinom 70-ih godina jeste video rad, odnosno, serija performansa „Was ist Kunst?“ („Šta je umetnost?). To pitanje se pre svega tiče uloge umetnika. Vaša je tvrdnja: „Način na koji umetnik postavlja pitanje o umetnosti je umetničko delo“. Kako i sa kojom idejom je nastala ta serija radova?
Raša Todosijević: Prvi uistinu video performans, video kao umetničko delo a ne dokument o performansu napravio sam u Istri, u seocetu zvanom Brdo. To je selo nekada bilo nastanjeno italijanskim življem koje je postepeno napuštalo Jugoslaviju, da bi te 1976. godine u njemu ostali veoma stari ljudi kojima odlazak u Italiju nije značio bog zna šta, ponajmanje ne nov i lepši život, i pored njih je ostao jedan broj manje ili više mentalno hendikepiranih osoba. Dolazak umetnika iz Beograda i Zagreba je organizovala austrijska galeristkinja Ursula Krincinger u nameri da u miru tog gotovo napuštenog seoceta svako od nas napravi po neki video rad. U mestu gde umetnosti u onom opšte prihvatljivom smislu više nema, ja sam sebe pitao šta umetnik jeste i šta bi on mogao da radi tamo gde umetnost kao razvijeni sistem društvenog komuniciranja gotovo da ne postoji ili nema nikakvog značaja. Zato sam zamolio jednu umetnicu iz Južne Amerike, Patrišu Henings, čije je mirno i gotovo orijentalno lice bilo slika i prilika mladog Bude, da sedne ispred video kamere koja bi snimala samo njeno ničim uznemireno lici dok bi ja sa strane, nalik okrutnom policijskom isledniku, na lošem nemačkom jeziku, vikao Was ist Kunst, Was ist Kunst... Kontrast izmedju vulgarne buke mog stalno ponavljanjog, ali različito intoniranog pitanja „Was ist Kunst?“ i tog lica na granici da se shvati da pripada biću sasvim oslobođenog ovozemaljskih patnji svakako da je na poseban način iznova otškrinulo vrata raspravi o prirodi same umetnosti i uloge umetnika. Uticaj tog rada na umetnike iz Slovenije je bio očigledan i, naravno, izvan mog vidokruga.
Danijela Purešević: Veoma značajna, često citirana i prevođena jeste Vaša „Edinburška izjava“, sa ponaslovom „Ko profitira od umetnosti, a ko pošteno zarađuje“, i naznakom „I ovaj tekst je autor napisao da bi nekako profitirao od dobrog i zlog u umetnosti“, napisana je 1975. godine. Ova „izjava“ zapravo jeste veoma minuciozno i angažovano promišljanje globalnog sistema umetnosti. Kome se Vi obračate ovom „izjavom“?
Raša Todosijević: „Edinburška izjava“ je sticajem različitih okolnosti postala jedan od najprevođenijih tekstova umetnika iz Srbije tako da čak i danas, dakle posle toliko godina od njenog nastanka, još uvek dobijam ponude za njeno objavljivanje. Kada sam počeo da pišem „Edinburšku izjavu“ ja sam prvenstveno imao na umu onu do karikature kristalizovanu tvrdnju o postojanju jasnog razgraničenja između pretpostavljene baze i pretpostavljene društvene nadgradnje u kojoj socijalizam prvenstvo daje bazi zaboravljajući pritom na onu jednostavnu rečenicu iz Talmuda koja doslovno kaže: „Ako nema brašna nema Nauke, ako nema Nauke nema brašna“. Da bi kako-tako na jednostavan način ilustrovao nemogućnost stvarnog razgraničenja unutar socijalnog tkiva – sem ako nije reč o šašavim fantazijama prigradskih budala – ja sam u onovremenim okolnostima nabrajao sve one delatnosti koje su na posredan ili neposredan način bile, a mislim da su i ostale neodvojivi delovi celovitog sistema zvanog - sistem umetnosti, i da je ludo verovati u tu zarad puke demagogije skovanu prepotopsku maksimu o bazi i kadašto parazitskoj nadgradnji zvanoj Kultura. Nekulturna balkanska baraberija, od Murtenice pa sve tamo do Dedinja, uvek spremna da sa postamenta svoje seljoberske oholosti posmatra umetnost, kao i umetnici ulizice spremni da za novac i položaje od sebe prave medijske ili češće nacionalne cirkuzante, rado su se dočepali te baze i te nadgradnje, te radničke klase i te intelektualne nadgradnje koja džabe jede 'lebac stvoren u znoju naše vredne i ropski pokorne baze čija je predvodnica niko drugi do komunistička partija koja će novac umeti da razdeli po božjoj pravdi i ličnoj zemaljskoj samovolji koterijena vlasti. Eto, to je zapravo bio temelj za gradnju „Edinburške izjave“.
Danijela Purešević: Karakterističan ciklus u Vašem opusu, mahom nastao 90-ih godina proteklog veka, je „Gott liebt die Serben“. O kakvom ciklusu je reč? Koji je njegov sadržaj? Koja ja tu Vaša pozicija govora?
Raša Todosijević: Ciklus umetničkih radova pod zajedničkim nazivom „Gott liebt die Serben“ (Bog voli Srbe) čine veliki broj dela krajnje različito formatizovanih i rađenih različitim materijalima; nekad su to bile obične etikete za vino, nekad je reč o sklopu stolova u obliku kukastih krstova sa ostacima besplatno deljene hrane, zatim o bolničkim nahtkasnama takodje sklapanih na zidovima u obliku kukastih krstova ili pak o složenim instalacijama gde sam koristio trećerazredne provincijske orkestre, stare kofere, ormane, ventilatore, stolice, burad, školske table, zastave, zvukove, tekstove, crteže, autobiografske priče i sl. Naravno da mi zamisao o takvim radovima i celom tom raznorodnom rekvizitarijumu starih predmeta – mahom na granici funkcionalne aktuelnosti - nije pala, tek tako, s neba, već se ona na zaobilazan način može povezati sa performansima pod nazivom „Was ist Kunst?“ i sloganima „Hvala Raši Todosijeviću. Zahvalni građani Beograda, zahvalni gradjani Ljubljane, Beča, Berlina, Stokholma“ ili „Hvala Raši Todosijeviću. Zahvalna Srbija“. Potsticaj je krenuo, pukim slučajem, od Pruskog grba i nemačkih vojnih opasača iz 2. Svetskog rata na kojima je pisalo „Gott Mit Uns” (Bog s nama). Nezavisno od tih svima dobro znanih podataka, činjenica je da gotovo nema tog evropskog naroda - a da sada ne idem van Evrope - koja u Bogu i njegovoj omnipotentnoj volji nije tražio potvrđivanje legitimiteta za svoja delovanja, nezavisno od njihovih moralnih (ne)održivosti. Uprkos poznatoj činjenici da su nacisti, izmedju ostalih, legimitet za svoja nedela nalazili u tvrdnji da je Bog s njima, i drugi narodi su rado nastavili da koriste istu strategiju.
Šale radi, lepo je tvrditi da je Bog s nama, da je On na našoj strani, ali to nikad ne podrazumeva moguću, javnu i nedvosmislenu objavu njegove saglasnost a još manje njegovog poricanja te samovoljno razvikane tvrdnje.
Danijela Purešević: U Vašem celokupnom radu vrlo je značajan i provokativan način na koji se bavite sveprisutnim i opšteprihvaćenim mitovima i simbolima. Na koji način Vi reinterpretirate, odnosno, preispitujete njihove sadržaje i način na koji su oni prisutni i shvaćeni u našoj svakodnevici?
Raša Todosijević: Moji radovi sa simbolom kao što je kukasti krst jesu veoma klizav teren koji nepažljivog posmatrače može navesti na pregršt naskroz pogrešnih zaključaka. Svima je poznato da je simbol koji nazivamo kukasti krst bio prisutan kod gotovo svih naroda starog veka čiji su univerzumi bili utemeljeni - nakon totemizma i animizma – na relativnom antropomorfnom politeizmu. Sa pojavom hriščanstva i sa zamiranjem religioznih koncepcija starog veka, tako su i njihovi bogovi, rituali i simboli postepeno gubili na snazi i duhovnoj sadržini. Sa nestankom jednog sveta simboli tog sveta ostali su, nalik pukim dekoracijama, ispražnjeni od sudbonosnih značenja koji im je taj isti svet donedavno, sebe radi, pridavao.
Potsticaj za instalacije u kojima dominira kukasti krst ja sam našao u jednoj slici francuskog realiste Gistava Kurbea koja nosi naziv “Stvarna alegorija sažetih sedam godina umetnikovog života” ili, kraće “Slikarski Studio”. To je delo koje je prekinulo tradiciju prenošenja globalnih verskih i ideoloških poruka i žižu stvaranja usmerilo na ličnost samog umetnika. Uporedo sa Gistavom Kurbeom, jedan drugi Francuz, Marsel Dišan i njegovi opštepoznati predmeti zvani ready-made takođe su privukli moju pažnju jer su relativizovali smisao interpretacije i doveli pod sumnju značenja umetničkog dela samog po sebi, per se, bez uključivanja spoljnih činilaca.
Do samih početaka 20. veka kukasti krst tavori u senci poluzaborava zajedno sa mnogim drugim ideološki nevažnim dekorativnim elementima. Međutim, sa nepreglednim morem ezoterijskih bučkuriša koji niču s kraja 19. i početkom 20. veka, i marginalnim delovanjem ranog Nacizma, kukasti krst, korak po korak, ponovo stupa na evropsku scenu kao nezaobilazni simbol nacional-socijalističke partije Nemačke. Konačno sa sumiranjem ishoda 2. Svetskog rata, sa saznanjima o logorima, holokaustu, rasizmu i nacionalnoj mitomaniji neviđenih razmera, dojučerašnji benigni i uglavnom dekorativni element puni se, a baš taj izraz treba naglasiti, novim, strašnim, značenjima. Jedan jasan i atraktivan geometrijski element s gotovo univerzalnom tradicijom koja vremenski seže u neznana vremena praistorije, s iskustvom 2. Svetskog rata u dušama ljudi postaje simbol zla i neljudskosti. Pojavnost uzornog simbola je ostala ista ali se njegovo značenje dramatično promenilo.
Danijela Purešević
________________________________________
петак, 2. септембар 2011.
среда, 31. август 2011.
уторак, 30. август 2011.
недеља, 24. јул 2011.
Пријавите се на:
Коментари (Atom)
