rasa

JEDNA JEZIVA I TAJANSTVENA PRIČA U KOJOJ SE VIDI KAKO PODMUKLA SARA ANDERSDOTER POKUŠAVA DA SPREČI ONO ŠTA JE SUDBINA TOG JUTRA NAUMILA DA URADI

Raša Todosijević
21 Novembar 2011 Beograd
I verzija


U kuhinji, na stolicama bez naslona, sede Šarlota Frenč zvana mala Frenči i Sara Andersdoter. Sve izgleda da se tu bezbrižno pije jutarnja kafa; zapravo dve dobre prijateljice, obe cice srednjih godina, pijuckaju toplu mrku tečnost sa podosta Frankove Cigure. Nema se para, svi su u debeloj stisci, prave kafe ni od korova, ali život teče dalje. Napolju je vedro majsko jutro. Već je kraj maja. Skoro će jun, dolazi leto. Vrata sićušne terase su širom otvorena a tamo daleko, daleko preko krovova, lepo se naziru obrisi dunavskog mosta. Prstima desne ruke Šarlota češka dlan pa gledajući Saru u oči reče:
- “Svrbi me levi dlan. Svrbi me levi dlan! To znači da ću uskoro dobiti puno para”.
Sara se pravi kao da ne čuje o čemu Šarlota cvrkuće. Sara skreće pogled i mrtva ‘ladna zvera u jedan prepotopski budilnik; ružna vekerica na starom kredencu zdušno glumata sledjeno vreme te joj više ne pada na pamet da pokrene svoje fosforne skazaljke. Sara zna da pri sebi ima dvadeset dinara. Ona računa da bi bilo najbolje da tu novčanicu odmah tutne Šarloti u šake jer će tim majušnim poklonom naskroz razblažiti čaroliju prorečenog dobitka. “Ako joj poklonim taj bezvredni sitnež – mišljaše demonski lukava Sara – proročanstvo će se formalno ispuniti i krug će se zatvoriti. Kada dobije moj papirić, moj petit cadeau, ta se luda gatara zasigurno neće hvalisati svojim prosjačkim dobitkom.