artist

HVALA RAŠI TODOSIJEVIĆU
RAŠA TODOSIJEVIĆ

Već više od četiri decenije Raša Todosijević se na sebi svojstven - ludičan, ciničan, ironičan način, poigrava stereotipima, floskulama, simbolima, opštim mestima, građanskim normama, mitovima i zabludama savremenog sveta, postojećim hijerarhijama u vrednosnim, ali i umetničkim sistemima. On preispituje, parafrazira, pervertira sveprisutne parole i aksiome, a rasprostranjene simbole permutuje, varira, karikira, izmešta, rekontekstualizuje, relativizuje, dovodeći ih do apsurda i obesmišljenosti. A time svaku ideologiju izvrgava ruglu i podsmehu. On obrazlaže kako njegov «performans ne počiva na želji za demistifikovanjem, već on želi da iritira ono negativno u čoveku da bi mu ukazao na to».
Dragoljub Raša Todosijević rođen je 1945. godine u Beogradu, gde je 1969. godine. diplomirao na Akademiji likovnih umetnosti. Krajem 60-ih godina proteklog veka, počinje da stvara u duhu konceptuale, odnosno, nove umetničke prakse. Njegov opus čine: akcije, performansi, hepeninzi, video, fotografije, objekti, instalacije, slike, crteži, akvareli, skulpture, plakati, oglasi, tekstovi, priče... Smatra se jednom od najznačajnijih figura srpske i jugoslovenske umetničke scene, ali i jednim od najrenomiranijih srpskih umetnika na svetskoj sceni.
U skorijem periodu Todosijevićeva visoka reputacija potvrđena je otkupima za pariski Bobur, Muzej moderne umetnosti u Stokholmu, japanski Muzej savremene umetnosti, i druge značajne kolekcije, dok mu je u Srbiji, između ostalih, dodeljena prestižna Politikina nagrada (2009), Nagrada za životno delo na 50. Oktobarskom salonu (2009), Nagrada Sava Šumanović (2008), Nagrada Grada Beograda (2003). Na najprestižnijoj svetskoj likovnoj manifestaciji, 54. Bijenalu vizuelnih umetnosti u Veneciji, Todosijević je predstavnik Srbije.


Danijela Purešević: Monografsku studiju o Vašem radu „Umetnost kao društvena praksa“, gde je u podnaslovu izdvojeno i apostrofirano „Rođen sam 2.9.1945. u Beogradu“, istoričar umetnosti Dejan Sretenović započinje: „U jednom predavanju, Raša Todosijević je istakao da je tek kao zreo i formiran umetnik shvatio u kojoj je meri tokom školovanja bio izložen represivnim mehanizmima edukacije koji su već tada proizveli njegovu prirodnu reakciju prema svakom obliku dogmatizma i stvaralačkog konformizma....“. Već krajem 60-ih godina 20. veka Vi zajedno sa grupom mladih umetnika sličnog senzibliteta (Marina Abramović, Era Milivojević, Neša Paripović, Zoran Popović, Gergelj Urkom...) ulazite u polje „nove umetničke prakse“. Početkom 70-ih, okupljeni oko galerije beogradskog Studentskog kulturnog centra (SKC), ostvarujete radikalne pomake u umetnosti u našoj sredini. O kakvom je angažmanu zapravo reč?

Raša Todosijević: Za mene je, naravno negde pri kraju mog takozvanog umetničkog školovanja, Akademija likovnih umetnosti u Beogradu iskrsla kao ustanova u kojoj sam in vivo spoznao da je sve ono što se u njoj učilo, podgrevalo, propovedalo, ispovedalo i rasađivalo kao dobro i uzvišeno zapravo loše i besmisleno. Jedini mogući izlaz iz tog zaparloženog palanačkog pseudo-kulturnog lonca - punog varki, samozvanih uglednika, naduvanih provincijskih veličina i njihovih prozirno-zlonamernih nazovi saveta ili ti preporuka za budućnost – jeste da se ogledalo takve «stvarnosti» snagom volje okrene tumbe, uistinu da se okrene na pravu stranu, i da se pritom u njemu pažljivo probere ono što je istinito. Za mladog čoveka bez društvenog, političkog i ekonomskog zaleđa, za mladog čoveka koji doslovno živi na socijalnoj periferiji Beograda, stav solus contra mundum jeste odluka koju on ponesen mladošću donosi bez straha i, mislim, mnogo lakše nego stariji ljudi čiji je oportunizam u onovremenim okolnostima ipak imao stvarnih razloga i ja ih ni po koju cenu ne bih stigmatizovao zarad njihovih objektivnih zebnji.
Imena koja pominješ, bar većinu njih ja sam upoznao još 1963. godine u Šumatovačkoj 122a. Dakle, Zorana Popovića, Urkoma Gergelja i Nešu Paripovića upoznao sam još pre Akademije. Eru Milivojevića i Marinu Abramović sam sreo na Akademiji. Naše dugogodišnje druženje i naši intenzivni razgovori o umetnosti polako su formirali uverenje da ono što smo u Jugoslaviji zatekli kao aktuelnu umetnost ne vodi nikuda i da valja krenuti novim putem. Preko Marine smo upoznali Dunju Blažević i Biljanu Tomić. Dunja je bila urednik galerije u novoosnovanom Studentskom kulturnom centru – u bivšem Oficirskom domu u kome su se do 1968. skupljali ljudi iz čestitih udbaških porodica i ostalih doušničkih kompanija. U toj neformalnoj atmosferi i sa kulturne tačke gledišta u ustanovi na dalekoj margini umetničkih zbivanja u Beogradu, mi smo mogli mnogo spontanije i bez one dobro poznate adminstrativne procedure da organizujemo izložbe i različita predavanja o našoj novoj umetnosti. Prva izložba koja će ujedno biti prekretnica zvala se „Drangularijum“. Na njoj su kao kustosi saradjivale Dunja Blažević, Biljana Tomić i Bojana Pejić dok je Jerko Denegri bio tu negde sa strane. Naravno da je već ta i takva ne baš previše ambiciozna izložba izazvala negodovanje kulturne javnosti u Beogradu i naravno da je repertoar primedbi bio onakav kakav se po starom i proverenom nadistorijskom fatumu palanke mogao i očekivati: import sa Zapada, kradljivci ideja, glupiranje neozbiljne mlađarije, prežvakane ideje koje su svuda i poodavno izašle iz mode, izražavanje koje nije izraz ovog duhovnog i nacionalnog podneblja, ni Socijalizam ni Vizantija već beskrvno beogradsko intelektualiziranje.
I još nešto moram priznati, nismo imali političkih problema kao što je imao „crni talas“, a razlog je vrlo jednostavan – oni su smatrali da je to budalaština šta mi radimo, da nije opasno po život i društvo, i da ćemo mi za godinu-dve, kad se izduvamo, da se vratimo na sigurne grane tradicije, akademije.... I tu su jako pogrešili. Tu se rađala nova kultura.

Danijela Purešević: Ključno delo koje ste ostvarili sredinom 70-ih godina jeste video rad, odnosno, serija performansa „Was ist Kunst?“ („Šta je umetnost?). To pitanje se pre svega tiče uloge umetnika. Vaša je tvrdnja: „Način na koji umetnik postavlja pitanje o umetnosti je umetničko delo“. Kako i sa kojom idejom je nastala ta serija radova?

Raša Todosijević: Prvi uistinu video performans, video kao umetničko delo a ne dokument o performansu napravio sam u Istri, u seocetu zvanom Brdo. To je selo nekada bilo nastanjeno italijanskim življem koje je postepeno napuštalo Jugoslaviju, da bi te 1976. godine u njemu ostali veoma stari ljudi kojima odlazak u Italiju nije značio bog zna šta, ponajmanje ne nov i lepši život, i pored njih je ostao jedan broj manje ili više mentalno hendikepiranih osoba. Dolazak umetnika iz Beograda i Zagreba je organizovala austrijska galeristkinja Ursula Krincinger u nameri da u miru tog gotovo napuštenog seoceta svako od nas napravi po neki video rad. U mestu gde umetnosti u onom opšte prihvatljivom smislu više nema, ja sam sebe pitao šta umetnik jeste i šta bi on mogao da radi tamo gde umetnost kao razvijeni sistem društvenog komuniciranja gotovo da ne postoji ili nema nikakvog značaja. Zato sam zamolio jednu umetnicu iz Južne Amerike, Patrišu Henings, čije je mirno i gotovo orijentalno lice bilo slika i prilika mladog Bude, da sedne ispred video kamere koja bi snimala samo njeno ničim uznemireno lici dok bi ja sa strane, nalik okrutnom policijskom isledniku, na lošem nemačkom jeziku, vikao Was ist Kunst, Was ist Kunst... Kontrast izmedju vulgarne buke mog stalno ponavljanjog, ali različito intoniranog pitanja „Was ist Kunst?“ i tog lica na granici da se shvati da pripada biću sasvim oslobođenog ovozemaljskih patnji svakako da je na poseban način iznova otškrinulo vrata raspravi o prirodi same umetnosti i uloge umetnika. Uticaj tog rada na umetnike iz Slovenije je bio očigledan i, naravno, izvan mog vidokruga.


Danijela Purešević: Veoma značajna, često citirana i prevođena jeste Vaša „Edinburška izjava“, sa ponaslovom „Ko profitira od umetnosti, a ko pošteno zarađuje“, i naznakom „I ovaj tekst je autor napisao da bi nekako profitirao od dobrog i zlog u umetnosti“, napisana je 1975. godine. Ova „izjava“ zapravo jeste veoma minuciozno i angažovano promišljanje globalnog sistema umetnosti. Kome se Vi obračate ovom „izjavom“?

Raša Todosijević: „Edinburška izjava“ je sticajem različitih okolnosti postala jedan od najprevođenijih tekstova umetnika iz Srbije tako da čak i danas, dakle posle toliko godina od njenog nastanka, još uvek dobijam ponude za njeno objavljivanje. Kada sam počeo da pišem „Edinburšku izjavu“ ja sam prvenstveno imao na umu onu do karikature kristalizovanu tvrdnju o postojanju jasnog razgraničenja između pretpostavljene baze i pretpostavljene društvene nadgradnje u kojoj socijalizam prvenstvo daje bazi zaboravljajući pritom na onu jednostavnu rečenicu iz Talmuda koja doslovno kaže: „Ako nema brašna nema Nauke, ako nema Nauke nema brašna“. Da bi kako-tako na jednostavan način ilustrovao nemogućnost stvarnog razgraničenja unutar socijalnog tkiva – sem ako nije reč o šašavim fantazijama prigradskih budala – ja sam u onovremenim okolnostima nabrajao sve one delatnosti koje su na posredan ili neposredan način bile, a mislim da su i ostale neodvojivi delovi celovitog sistema zvanog - sistem umetnosti, i da je ludo verovati u tu zarad puke demagogije skovanu prepotopsku maksimu o bazi i kadašto parazitskoj nadgradnji zvanoj Kultura. Nekulturna balkanska baraberija, od Murtenice pa sve tamo do Dedinja, uvek spremna da sa postamenta svoje seljoberske oholosti posmatra umetnost, kao i umetnici ulizice spremni da za novac i položaje od sebe prave medijske ili češće nacionalne cirkuzante, rado su se dočepali te baze i te nadgradnje, te radničke klase i te intelektualne nadgradnje koja džabe jede 'lebac stvoren u znoju naše vredne i ropski pokorne baze čija je predvodnica niko drugi do komunistička partija koja će novac umeti da razdeli po božjoj pravdi i ličnoj zemaljskoj samovolji koterijena vlasti. Eto, to je zapravo bio temelj za gradnju „Edinburške izjave“.

Danijela Purešević: Karakterističan ciklus u Vašem opusu, mahom nastao 90-ih godina proteklog veka, je „Gott liebt die Serben“. O kakvom ciklusu je reč? Koji je njegov sadržaj? Koja ja tu Vaša pozicija govora?

Raša Todosijević: Ciklus umetničkih radova pod zajedničkim nazivom „Gott liebt die Serben“ (Bog voli Srbe) čine veliki broj dela krajnje različito formatizovanih i rađenih različitim materijalima; nekad su to bile obične etikete za vino, nekad je reč o sklopu stolova u obliku kukastih krstova sa ostacima besplatno deljene hrane, zatim o bolničkim nahtkasnama takodje sklapanih na zidovima u obliku kukastih krstova ili pak o složenim instalacijama gde sam koristio trećerazredne provincijske orkestre, stare kofere, ormane, ventilatore, stolice, burad, školske table, zastave, zvukove, tekstove, crteže, autobiografske priče i sl. Naravno da mi zamisao o takvim radovima i celom tom raznorodnom rekvizitarijumu starih predmeta – mahom na granici funkcionalne aktuelnosti - nije pala, tek tako, s neba, već se ona na zaobilazan način može povezati sa performansima pod nazivom „Was ist Kunst?“ i sloganima „Hvala Raši Todosijeviću. Zahvalni građani Beograda, zahvalni gradjani Ljubljane, Beča, Berlina, Stokholma“ ili „Hvala Raši Todosijeviću. Zahvalna Srbija“. Potsticaj je krenuo, pukim slučajem, od Pruskog grba i nemačkih vojnih opasača iz 2. Svetskog rata na kojima je pisalo „Gott Mit Uns” (Bog s nama). Nezavisno od tih svima dobro znanih podataka, činjenica je da gotovo nema tog evropskog naroda - a da sada ne idem van Evrope - koja u Bogu i njegovoj omnipotentnoj volji nije tražio potvrđivanje legitimiteta za svoja delovanja, nezavisno od njihovih moralnih (ne)održivosti. Uprkos poznatoj činjenici da su nacisti, izmedju ostalih, legimitet za svoja nedela nalazili u tvrdnji da je Bog s njima, i drugi narodi su rado nastavili da koriste istu strategiju.
Šale radi, lepo je tvrditi da je Bog s nama, da je On na našoj strani, ali to nikad ne podrazumeva moguću, javnu i nedvosmislenu objavu njegove saglasnost a još manje njegovog poricanja te samovoljno razvikane tvrdnje.

Danijela Purešević: U Vašem celokupnom radu vrlo je značajan i provokativan način na koji se bavite sveprisutnim i opšteprihvaćenim mitovima i simbolima. Na koji način Vi reinterpretirate, odnosno, preispitujete njihove sadržaje i način na koji su oni prisutni i shvaćeni u našoj svakodnevici?

Raša Todosijević: Moji radovi sa simbolom kao što je kukasti krst jesu veoma klizav teren koji nepažljivog posmatrače može navesti na pregršt naskroz pogrešnih zaključaka. Svima je poznato da je simbol koji nazivamo kukasti krst bio prisutan kod gotovo svih naroda starog veka čiji su univerzumi bili utemeljeni - nakon totemizma i animizma – na relativnom antropomorfnom politeizmu. Sa pojavom hriščanstva i sa zamiranjem religioznih koncepcija starog veka, tako su i njihovi bogovi, rituali i simboli postepeno gubili na snazi i duhovnoj sadržini. Sa nestankom jednog sveta simboli tog sveta ostali su, nalik pukim dekoracijama, ispražnjeni od sudbonosnih značenja koji im je taj isti svet donedavno, sebe radi, pridavao.
Potsticaj za instalacije u kojima dominira kukasti krst ja sam našao u jednoj slici francuskog realiste Gistava Kurbea koja nosi naziv “Stvarna alegorija sažetih sedam godina umetnikovog života” ili, kraće “Slikarski Studio”. To je delo koje je prekinulo tradiciju prenošenja globalnih verskih i ideoloških poruka i žižu stvaranja usmerilo na ličnost samog umetnika. Uporedo sa Gistavom Kurbeom, jedan drugi Francuz, Marsel Dišan i njegovi opštepoznati predmeti zvani ready-made takođe su privukli moju pažnju jer su relativizovali smisao interpretacije i doveli pod sumnju značenja umetničkog dela samog po sebi, per se, bez uključivanja spoljnih činilaca.
Do samih početaka 20. veka kukasti krst tavori u senci poluzaborava zajedno sa mnogim drugim ideološki nevažnim dekorativnim elementima. Međutim, sa nepreglednim morem ezoterijskih bučkuriša koji niču s kraja 19. i početkom 20. veka, i marginalnim delovanjem ranog Nacizma, kukasti krst, korak po korak, ponovo stupa na evropsku scenu kao nezaobilazni simbol nacional-socijalističke partije Nemačke. Konačno sa sumiranjem ishoda 2. Svetskog rata, sa saznanjima o logorima, holokaustu, rasizmu i nacionalnoj mitomaniji neviđenih razmera, dojučerašnji benigni i uglavnom dekorativni element puni se, a baš taj izraz treba naglasiti, novim, strašnim, značenjima. Jedan jasan i atraktivan geometrijski element s gotovo univerzalnom tradicijom koja vremenski seže u neznana vremena praistorije, s iskustvom 2. Svetskog rata u dušama ljudi postaje simbol zla i neljudskosti. Pojavnost uzornog simbola je ostala ista ali se njegovo značenje dramatično promenilo.

Danijela Purešević
________________________________________